Kada su strahovite poplave zahvatile Srbiju 2014. godine,  mnoge porodice su prolazile kroz strahovitu dramu. Jedna od njih bila je i pevačica Slađa Alegro koja je  tek pet godina od nemilog događaja progovorila je o svemu.

Ona je na društvenim mrežama napisala vrlo emotivno otvoreno pismo, čime je ganula mnoge.

Sećam se ovog dana sa bolom u grudima, 16. maj. Urođeni strah od vode, bolestan i nepokretan otac u kući, očaj, nemoć… Ostalo je još malo do isteka baterije na mobilnom telefonu, zove me prijateljica i sa nevericom pita: “Dušo, kakvo je stanje?”. Ne sećam se šta sam rekla. Ide noć, kroz prozor gledam vodu koja sve više nadolazi, nemam rešenje. Čuju se ljudi koji viču, žene koje plaču, ja se bojim ne za sebe, već za majku i oca. Delimo tu noć postelju sa komšijama koji imaju troje dece, nemaju kud, voda će im ući u stan. Minut traje večnost. Nadam se da će jutro doneti nešto bolje, ali ništa. Ljudi odlaze kako znaju i umeju. Pomažu jedni drugima, sloga je tu, konačno“, započela je Slađa.

“Odosmo i mi, tatu su nosili, specijalne jedinice. Momci požrtvovani, hrabri i stručni. Ukazaše nam pomoć sa osmehom na licu. Sumnjam da se nisu bojali, ali nam to nisu pokazali, jer šta bi tek onda mi. Ostalo je sve, nenamešten krevet, sveće dogorele, pokvarena hrana, uspomene. Ne znam šta mi je sa najboljim prijateljem, ne znam da li je živ. Živi pokraj Save. Neznanje ubija. Primiše nas moji kumovi, otvoriše nam vrata doma i dadoše zagrljaj i podršku.

Na samo 30 kilometara od Obrenovca, u našem lepom Beogradu život teče, ljudi šetaju, idu na posao, deca se igraju, bašte kafića pune radosti i smeha. Na samo 30 kilometara.

Prošlo je, sve je prošlo, ja ne želim da se sećam, ali želim da oni koji treba ne zaborave, da ne dozvole opet istu bol. Kažu: “Pa, dobro, ništa strašno, ti si na četvrtom spratu”. Jeste strašno, ne može meni biti dobro sve dok je mom najbližem loše. Ne daj Bože više nikad nikom“, završila je Slađa i uz to dodala vrlo potresnu fotografiju.

 

View this post on Instagram

 

Secam se ovog dana sa bolom u grudima, 16.maj.Urodjeni strah od vode, bolestan i nepokretan otac u kuci, ocaj, nemoc…Ostalo je jos malo do isteka baterije na mobilnom telefonu,zove me prijateljica i sa nevericom pita: “Duso, kakvo je stanje?”.Ne secam se sta sam rekla.Ide noc, kroz prozor gledam vodu koja sve vise nadolazi, nemam resenje. Cuju se ljudi koji vicu, zene koje placu, ja se bojim ne za sebe vec za majku i oca.Delimo tu noc postelju sa komsijama koji imaju troje dece, nemaju kud voda ce im uci u stan.Minut traje vecnost.Nadam se da ce jutro doneti nesto bolje, ali nista.Ljudi odlaze kako znaju i umeju.Pomazu jedni drugima, sloga je tu, konacno.Odosmo i mi, tatu su nosili, specijalne jedinice.Momci pozrtvovani , hrabri i strucni.Ukazase nam pomoc sa osmehom na licu.Sumnjam da se nisu bojali, ali nam to nisu pokazali, jer sta bi tek onda mi.Ostalo je sve, nenamesten krevet, svece dogorele, pokvarena hrana, uspomene.Ne znam sta mi je sa najboljim prijateljem, ne znam da li je ziv.Zivi pokraj Save.Neznanje ubija.Primise nas moji kumovi, otvorise nam vrata doma i dadose zagrljaj i podrsku.Na samo 30km od Obrenovca, u nasem lepom Beogradu zivot tece, ljudi setaju, idu na posao, deca se igraju, baste kafica pune radosti i smeha.Na samo 30 km. Proslo je, sve je proslo, ja ne zelim da se secam ali zelim da oni koji treba ne zaborave, da ne dozvole opet istu bol.Kazu :” Pa dobro nista strasno ti si na cetvrtom spratu”, jeste strasno ne moze meni biti dobro sve dok je mom najblizem lose. Ne daj Boze vise nikad nikom.

A post shared by Sladja Allegro (@sladja.allegro) on

svetsvet