"Niko ne može da zamisli koliko me je bolelo to što nisam mogla da prisustvujem Anastasijinom rođendanu. Ona je svoj peti rođendan dočekala, a da uz sebe nije imala ni oca ni majku, pa čak ni tetku! Svaka majka će me razumeti kada kažem da mi je to bio najteži dan u zatvoru! Zamislite samo to da nisam mogla ni da čujem ni da vidim svoju kćerkicu na njen rođendan. Užasno sećanje!"

Kao što smo u prethodna dva broja najavili, pred vama je intervju sa našom najvećom estradnom zvezdom Svetlanom Cecom Ražantović koja po prvi put nakon svega što joj se dogodilo tokom godine koja je na izmaku, otvoreno priča o tome. Nakon izlaska iz četvoromesečnog pritvora, Ceca Ražnatović nije davala intervjue, iako je veliki broj štampanih medija poslednjih meseci najavljivao njenu ekskluzivnu ispovest. O pojavi njenih mnogobrojnih "intervjua", naša sagovornica kaže:

"Od izlaska iz pritvora nisam se oglašavala. Neki mediji me već mesecima besomučno forsiraju na naslovnim stranama a sve je to propraćeno raznim natpisima. Intervjue nisam davala već samo poneku izjavu na promocijama ili modnim revijama kojima sam prisustvovala, ali je to često bilo najavljivano kao moja ‘ekskluzivna ispovest’. Bilo je situacija kada bih u novinama čitala ‘svoje izjave’ izmišljene od početka do kraja. Ni pre, a ni sada nisam mogla to da sprečim. Sramota!"

– Da li si pokušala da kontaktiraš te medije i napraviš neki dogovor sa njima?

Nisam, ali verujem da bi čak i moj telefonski poziv tim redakcijama osvanuo na naslovnoj strani. Osim toga, nikada se nisam bavila demantovanjem novinskih tekstova i nemam nameru to da menjam.

– Tvoj telefonski razgovor sa novinarom jednog sarajevskog nedeljnika zaista je završio na naslovnoj strani uz komentar da si tražila sto pedeset hiljada evra za intervju?

Novinar tog lista pozvao me je da bih dematovala neki feljton koji su oni mesecima pre toga objavljivali o meni. Objasnila sam im da ne želim bilo šta da komentarišem i da im na taj način dižem tiraže. Na kraju tog telefonskog razgovora dodala sam u šali da bi nadoknada za moju izjavu iznosi 150.000 evra. Našalila sam se, ali uopšte nisam iznenađena što je to završilo na naslovnoj strani.

"GOLF-om" OD KUĆE DO MUP-a

– Deli nas samo nekoliko dana do kraja 2003. godine. Pretpostavljam da je ovo jedna od najtežih godina u tvom životu?

Definitivno, dvehiljadita godina, kao i ova koja je već na izmaku, dve su najteže godine u mom životu. Verujte mi da na trenutke ne smem čak ni da se setim kroz šta sam sve prošla.

– Tokom tvog četvoromesečnog pritvora, mediji su se prilično intezivno bavili tvojim likom i delom…

Mislim da je pravlinije da kažemo da su se mediji bez prestanka bavili mojom ličnošću. Pri tom većina tih tekostova nema veze sa istinom. Mogu samo da kažem da je žalosno, bedno i nehumano zarađivati na tuđoj nesreći. Bez dokaza, pa čak ni istinitih podataka, manipulisalo se mojim imenom i to bez ikakvih granica i obzira. Godinama sam gradila svoje ime u smislu da se zna šta ide uz njega i trudila sam se da nikada ne dajem povod sedmoj sili da ružno piše o meni. I sada smatram da u svojoj karijeri, pa i privatnom životu nemam nijednu mrlju!

– Pričalo se da ćeš po izlasku iz zatvora tužiti neke medije…

To mi sada nije na listi prioriteta.

– Dok si bila u pritvoru o tebi se svašta pisalo – od toga da si naručivala ubistva, pa do toga da si utajila porez. Da li si to očekivala da mediji koji su te do juče glorifikovali?

Nisam se tome nadala. Posebno sam zahvalna redakciji "Sveta" i vašem glavnom i odgovornom uredniku Robertu Čobanu što je u tako teškoj situaciji pokazao da je pravi prijatelj. Ako u današnje vreme jedan čovek ima dva prava prijatelja, može sebe smatrati bogatim.

– U kojoj meri se smanjio krug prijatelja sa kojima si sada u kontaktu u odnosu na vreme pre tvog hapšenja?

Krug ljudi sa kojima sada kontaktiram svakako je manji. Nije to neka drastična promena, ali su se mnoge stvari iskristalisale. U međuvremenu stekle sam nove prijatelje. Reč je o ljudima koji su mi bili podrška i koji su bili uz moju porodicu i mene kada nam je to bilo najpotrebnije.

– Kada je policija 17. marta došla u tvoju kuću, da li si uopšte očekivala da ćeš biti privedena na informativni razgovor, a kasnije zadržana u pritvoru?

Ništa od toga nisam očekivala. Dolazak policije u moju kuću bio je veliko iznenađenje za mene. Rečeno mi je da moram na pola sata u policijsku stanicu da bih dala izjavu o trofejnom oružiju mog pokojnog supruga. Međutim, četiri meseca se nisam vratila kući.

– Pred tvojom kućom u tom trenutku bio je veliki broj novinskih ekipa, ali niko nije uspeo da te fotografiše na izlasku iz kuće. Da li si izašla na neki tajni izlaz, kako se pričalo po gradu?

Izašla sam na vrata na koja svakog dan ulazim u svoju kuću. Nikakvog skrivanja nije bilo. Pred kućom me je čekao policijski automobil marke "golf" kojim sam prebačena do MUP-a. Prošli smo pored prisutnih novinara, ali niko od njih nije reagovao.

10 DANA ŠTRAJKA GLADJU

– Kako si podenela prve dane pritvora?

Strašno! Prvih pet dana provela sam u MUP-u "29. novembar". To je za mene bio veliki šok i za to vreme smršala sam već 5-6 kilograma. Bilo mi je strašno što sam odvojena od dece, a nisam smela ni da pomislim šta sve moja porodica preživljava. S druge strane, bilo mi je važno i kako će mediji prezentovati moje hapšenje. Zbog svega toga bilo mi je veoma neprijatno. Prva dva meseca pritvora nisam imala pravo da čitam novine, pa nisam mogla ni da znam šta se sve piše o meni, na svu sreću. Kada sam počela da dobijam domaću štampu, mnogi mediji su uveliko promenili "ploču", pa sam izbegla šok koji bih doživela da sam čitala sve te gadosti. Kako sam kasnije saznala, čula i videla, bilo mi je sasvim jasno da su me, po lišavanju slobode, mediji satanizovali!

– Pričalo se da si u zatvoru preživela razne torture i da si bila fizički zlostavljana?

E, sada ćemo definitivno staviti tačku na tu temu! Policija je bila izuzetno korektna prema meni. Tokom boravka u stanici "29. novembar", što je bio moj prvi susret sa policijom, nisam doživela nikakvu neprijatnost i tim ljudima mogu samo da se zahvalim na tretmanu. Što se tiče CZ-a, ni tamo nisam doživela bilo kakvu neprijatnost, a kamo li fizičko maltretiranje. Osoblje me je poštovalo i uvažavalo, naravno, u skladu sa zatvorskim propisima. Podredila sam se svim zakonima i propisima koje je trebalo poštovati u zatvoru, i nikakvih problema nije bilo.

– Jedan dnevni list objavio je vest da si kod upavnika Centralnog zatvora Ace Jovanovića uživala izvesne privilegije?

Ne! Četiri meseca provela sam u ćeliji dva sa dva metra u nehumanim uslovima. Od kada sam uhapšena, pa do sredine maja, promrzla sam u ćeliji, kosti su mi se smrzle! Trideset dana provela sam u samici i nisam imala nikakav kontakt sa bilo kim, pa čak ni sa advokatima. Kasnije sam u ćeliji imala jednu, odnosno dve cimerke. Međutim, što se tiče osoblja koje tamo radi, mogu samo da im se zahvalim zbog izuzetno korektnog odnosa. O upravniku zatvora takođe mogu da kažem sve najbolje. Kada se čovek nađe sa one strane rešetaka, tek onda shvati koliko znači osmeh i topla ljudska reč.

– U zatvoru si štrajkovala glađu. Šta te je navelo na takav potez?

Onog momenta kada sam saznala da mene i moju sestru Lidiju deli jedna zatvorska soba, odlučila sam da to učinim. Štrajkovala sam glađu zbog nepravde koju doživljava moja porodica, moja sestra koja je ni kriva ni dužna u zatvoru, pa i zbog svega što sam ja prošla. Nije mi bio cilj da tim štrajkom glađu izdejstvujem nešto u sopstvenu korist. Nisam kukala ni dok sam dva meseca pre toga sama bila u zatvoru. To je bio znak moje tuge zbog hapšenja moje sestre! Deset dana sam štrajkovala glađu.

– Da li je bilo zdravstvenih posledica zbog štrajka glađu?

Za sada ih nema i nadam se da će tako i ostati, ali ko zna.

– Pričalo se da si krajem septembra operisana na VMA. O čemu se radi?

To je bila manja hirurška intervencija izazvana post zatvorskim sindromom. Dakle, istina je da sam imala manji operativni zahvat, ali ne na VMA već u jednoj privatnoj klinici. To je posledica stresa koji sam doživela.

– Ko te je posećivao tokom četiri meseca zatvora?

Posećivali su me članovi moje porodice i moj kum Pelević. Posete nisu bile česte jer je su sudije morale da ih odobre. Susreti su bili vremenski ograničeni i bili smo razdvojeni staklenom pregradom. Kratko vreme, a pri tom toliko emocija i problema, da je zaista teško bilo uspostaviti normalnu komunikaciju. Recimo, moj otac je bio toliko potresen kada me je video, da je ceo susret preplakao.

"RAZNATOVIĆKA, BI LI TI IŠLA MALO KUĆI?"

– Kako si podnela proslavu Anastasijinog rođendana koji si provela odvojena od svoje kćerke, iza rešetaka?

Niko ne može da zamisli koliko me je bolelo to što nisam mogla da prisustvujem Anastasijinom rođendanu. Ona je svoj peti rođendan dočekala, a da uz sebe nije imala ni oca ni majku, pa Xčak ni tetku, dakle, nikoga od ljudi za koje je najviše vezana. Trebalo mi je mnogo snage da tog dana ne plačem jer sam to obećala sebi. Svaka majka će me razumeti kada kažem da mi je to bio najteži dan u zatvoru! Zamislite samo to da nisam mogla ni da čujem ni da vidim svoju kćerkicu na njen rođendan. Užasno sećanje!

– Za tvoj rođendan, 14. juna, na Trgu republike organizovan je miting podrške pod nazivom "Sloboda za Cecu". Da li si znala šta se dešava?

Ako se ima u vidu za koliko vremena je to organizovano, a da pri tom nismo imali medijsku podršku, mogu samo da kažem da je odziv naroda uz sve te nepovoljne faktore bio odličan. Kada sam u novinama videla fotografije sa mitinga podrške, shvatila sam da moram da dam sve od sebe i da istrajem zbog ljudi kojima niko nije uspeo da ispere mozak. U zatvoru sam dobila mnogo pisama podrške kako iz naše zemlje tako i iz republika nekadašnje Jugoslavije. U tim pismima su mi poručivali da ne veruju u ono što se piše o meni i da me podržavaju. Bilo je i dirljvih pisama nad kojima sam zaplakala.

– Kako si se osećala kada su ti rekli da izlaziš na slobodu?

Nisam se nadala da će me pustiti iz pritvora. Već sam razmišljala o tome da će moj pritvor trajati u nedogled. Sa mnom u ćeliji bile su dve devojke i kada su došle dve komandirke i upitale da li bi neka od nas da ide kući i zamahale plavom kovertom, nisam uopšte pomislila da se to odnosi na mene. Bila sam ubeđena da to nisam ja, čak sam se potajno plašila da mi ne dođe plava koverta sa obaveštenjem o produženju pritvora. Međutim, tada sam doživela šok i nešto što ću dugo pamtiti. Naime, komandirka mi se obratila: "Ražnatovićka, bi li ti malo išla kući?" U momentu sam se ukočila i nisam mogla da verujem da mi se to dešava, na šta je jedna od njih prokomentarisala da je zadihana zato što je trčala da mi javi lepu vest. Rekla sam u tom mometu samo da ne mogu da verujem da ću ponovo videti svoju decu, na šta smo svi zaplakali. Nakon prvog šoka, sabrala sam se i počela da trčim. Nisam se obazirala na to što su vikali za mnom da treba da pokupim svoje stvari. Nisam mogla da verujem da mi se napokon desilo to o čemu sam tokom ta četiri meseca nebrojano puta maštala.

– I onda je usledio susret sa porodicom?

Zbog prisustva velikog broja novinara pred zatvorskim kapijama, komandiri CZ-a su me u "marici" odvezli do stadiona "Obilića". Odatle sam otišla kući. Pred kapijom me je čekala moja sestra Lidija sa kesama igračaka da bi priča o mom odsustvu zbog turneje bila verodostojnija. Veljko i Anastasija su bili na bazenu i čim su čuli moj glas, potrčali su mi u zagrljaj. Po prvi put nisu odmah pogledali kakve igračke sam im kupila. Bio je to izuzetno emotivan susret. Deca su vrištala oko mene radujući se, a mojoj sreći nije bilo kraja. Taj susret sa decom ostaće mi biti do kraja života urezan u sećanje.

– Da li si u zatvoru imala informacije o tome kako su tvoja deca, sestra i roditelji?

Dobijala sam informacije uglavnom preko mojih advokata. Međutim, nisam se slagala sa nekim njihovim izjavama. Nisam želela da me bilo ko stavlja u politički kontekst jer sa politikom nema nikave veze. Veliki sam patriota i volim svoju zemlju, ali to je sasvim prirodna stvar. Nisu me zanimale priče i objašnjenja da sam u zatvoru zbog volje nekog iz neke stranke. Samo sam želela da se mom slučaju ozbiljno pristupi, što znači da se sudu dostave svi podaci i dokazi i da se odluči da li sam kriva ili ne.

– Kako kometarišeš priče da ti plaćaš grehe svog pokojnog supruga Željka Ražnatovića Arkana?

Tokom akcije "Sablja" mnogi slučajevi su pretreseno, ali nigde nije spomenuto ime mog supruga. U slučaju da je bio umešan u neko krivično delo, verujem da bi se to obelodanilo. Ne znam kakve grehe bih ja to plaćala zbog mrtvog čoveka čije ime nije spomenuto u vezi sa bilo kakvim kriminalnim postupkom?!

– Povezivali su te sa vođama Zemunskog klana, objavljene su tvoje fotografije sa nekim od njih. Da li si zaista poznavala te ljude?

To su bili moji prijatelji, a ne poslovni saradnici. Koliko znam, prijateljstvo nije zakonom kažnjivo. Taj snimak koji je sto puta objavljen nastao je na proslavi fudbalskog kluba "Veternik" 20. decembra 2002. godine, na koju sam pozvana kao predsednica "Obilića". Na tom skupu bilo je petsto zvanica, a među njima veliki broj sportskih i političkih funkcionera.

– Sa Miloradom Lukovićem Legijom si u kumovskim odnosima?

Da, to je višegodišnje kumstvo. Koliko se kao laik razumem u pravo, ni to nije kažnjivo delo! Znam da je bilo čak i onih koji imaju toliko morbidnu maštu, da su pričali i pisali da sam sa Legijom bila u vezi. To je toliko degutantno, pa reč je o kumstvu! Mislim da se neke moralne norme moraju poštovati, ali ih očigledno ne poštuju svi.

ZATVORSKI SUSRET SA ACOM LUKASOM

– Da li su protiv tebe podignute optužnice?

Za sada se još ništa ne dešava. Moj advokat me nije o tome obavestio.

– Šta se dešava u fudbalskom klubu "Obilić" i da li se nešto promenilo u funkcionisanju u odnosu na period pre zatvora?

U klubu je sve po starom, osim što ja više nisam na mestu predsednika "Obilića". Povukla sam se dok se situacija ne sredi jer ne želim da smetam klubu. Na čelu su vrlo kompetetni ljudi predvođeni Dragišom Binićem. Dok sam bila u zatvoru, moji fudbaleri su bili uz mene i poneli su se krajnje viteški zbog čega sam im ne samo zahvalna već sam i veoma ponosna na njih.

– Možeš li to da kažeš i za svoje kolege pevače?

Ne bavim se time. Onaj ko je osećao potrebu da tog momenta bude uz mene, to je i uradio. Nikada ne bih mogla zbog drugačijeg razmišljanja da nekom svom kolegi to zamerim. Po izlasku na slobodu kontaktirala sam sa onima koji su mi javno davali podršku i zahvalila im se jer mi je to značilo mnogo više nego što oni mogu da zamisle.

– Neki mediji su objavili da te večeri kada si izašla iz zatvora niko nije mogao da uđe u tvoju kuću?

To nije tačno, ali očigledno je da ima mnogo onih koji smatraju da sve što je u vezi sa mnom, mora da bude posebno. Mnoge javne ličnosti se svim silama trude da zauzmu što veći medijski prostor. Od početka svoje karijere bila sam interesantna predstavnicima sedme sile i ne moram ništa da radim da bi novinari odlučili da me spomenu. Ponekad poželim da sam potpuno anonimna žena da bih se na miru odmorila od svega ružnog što mi se dešavalo, ali s druge strane, dugo sam na estradi, pa sam na većinu tih "propratnih" pojava već oguglala. Ne bežim od medija ni od javnosti. Bog je bio darežljiv prema meni kako po pitanju sreće tako i po pitanju nesreće. Bez obzira na sve, mogu samo da kažem da uživam u svojoj slavi.

– Da li si nekad pomislila na to da nakon izlaska na slobodu pokupiš stvari i svoju decu i napustiš Srbiju?

Ni moja zemlja ni moj narod nije kriv zbog onoga što sam doživela. Iza svega eventualno mogu da stoje pojedinci, a ja zbog toga ne mogu da mrzim zemlju u kojoj sam rođena niti narod koji me pri tom voli i poštuje. Nema priče o tome da napustim Srbiju!

– Bilo je komenatara da je akcija "Sablja" završena, i da je ispalo da si ti najveći kriminalac?

Tužno je ako sam ja najveća zver uhapšena tokom akcije "Sablja".

– Ti i tvoj kolega Aca Lukas, koji je takođe bio uhapšen, sreli ste se u zatvoru?

Da, sreli smo se na hodniku. Nije bilo nikakve mogućnosti da razmenimo poneku reč pa smo od sve muke počeli da se smejemo. To je bila naša jedina, ali iskrena reakcija.

– Da pređemo na malo veselije teme. Zamima me do koje faze si stigla sa svojim novim albumom?

Ušla sam u studio o čemu su vaši čitaoci obavešteni, ali me je grip sprečio da do kraja obavim posao. Album definitivno izlazi do kraja januara. Želela sam da to sve bude gotovo pre Nove godine, ali iz već pomenutih razloga rok je nešto prolongiran. Što se pesama tiče, one su stilski vrlo raznolike. Ima i narodnjaka, i zabavnjaka, tehna i, naravno, jedna pesma sa trubačima. Šareni miks sa novinama u tekstovima, aranžamanima, muzici. Ne volim da se ponavljam, uvek idem korak napred, pa tako verujem da će publika biti prijatno iznenađena. Na listi saradnika su Marina Tucaković, Aleksandar Milić Mili i jedan novi-stari saradnik, Knez. Pesme su, naravno, ljubavne.

– Da li je tvoj ljubavni život tužna ili srećna ljubavna pesma?

Izuzetno tužna. Tačnije, prazna i tužna. Da sam imala nekog kraj sebe, pojavila bih se sa njim u javnosti jer ja se ne stidim svog izbora. Jedino mogu da kažem da mi je zanimljivo što su me povezivali sa lepim momcima.

– Razmišljaš li o tome da je vreme da nađeš muškarca sa kojim ćeš podeliti zajedničke trenutke?

Mislim da ljubav treba da se desi i ne treba je tražiti. Bolje je biti sam nego sa bilo kim. Tako će biti dok ne naiđe onaj pravi.

– Kakav muškarac bi mogao da te zainteresuje?

Pre svega treba da se poklope naša interesovanja u smilu da postoji neki fluid između nas. Nisam klinka koja može površno da razmišlja na tu temu. Potrebno je da to bude dobar čovek. Bitan mi je i fizički izgled kao i to da taj muškarac u svojoj profesiji bude uspešan i ostvaren kako ga ne bi frustrirala moja karijera. I za kraj, najbitnije da poštuje i voli ne samo mene već i moju decu.

NOVA GODINA U CRNOJ GORI

– Da li ćeš zaista pevati za Novu godinu u budvanskom lokalu "Trokadero"?

O ciframa ne bih pričala jer to nikada nisam radila. Pre neki dan sam u šali prokomentarisala da novinari spominju razne cifre koje nemaju veze sa realnošću. Danas narod jedva preživljava i nema smisla pričati o tome. Ta ponuda stigla je preko zajedničkih prijatelja, a pri tom su Crnogorci bili toliko uporni da su me ubedili da ću se tamo super provesti i da će mi tamo biti lepše nego kod kuće. Sa sobom ću voditi i svoju decu i to će biti moj prvi novogodišnji nastup nakon deset godina. Biće koncertni repertoar, živa svirka i nadam se odličnom provodu.

– Šta se dešava sa tvojom inostranom karijerom?

Ima ponuda i poziva, ali ne volim da unapred pričam o nekim planovima koji bi mogli da budu realizovani. Ako se odlučim na takav korak, mnogo toga moram prvo da rešim ovde. Inostrana karijera zahteva moje apsolutno prisustvo tamo gde se to dešava, a ja sam vezana za ovaj prostor jer imam dva đaka prvaka, pa moram da se prilagodim i njihovim školskim obavezama. Muzika je nešto što me ispunjava i što volim da radim, ali moram da priznam da mi nedostaje ambicija. Sve ovo do sada napravila sam sa pola svojih kapaciteta.

– Veljko i Anastasija su sada đaci prvaci u Britanskoj školi. Zašto su u privatnoj školi?

To je bila moja želja jer sam znala da će tako savršeno vladati stranim jezicima što je danas pravo bogastvo i stvara mnogobrojne mogućnosti za funkcionisanje u svetskim okvirima. Moram da razmišljam o njihovoj budućnosti. Oni su odlični đaci i izuzetno sam ponosna na njih.

– Da li su tvoja deca zahtevna i da li dobiju sve što požele?

Veljko i Anastasija nisu zahtevna deca. Vodim računa o njihovom vaspitanju jer nikada ne bih mogla sebi da oprostim ako bi moja deca bila bahata i razmažena. Osim toga, oni nisu robovi moje popularnosti. Prihvatili su to da ih ljudi prepoznaju na ulici, ali oni tome ne pridaju neki značaj niti pokazuju da im to smeta.

– Tvoja sestra Lidija je već dugo u vezi sa fudbalerom Predragom Ocokoljićem, hoće sli uskoro stati pred matičara?

Oni će uskoro venčati i presrećna sam zbog njih. Jedva čekam njihovu svadbu. Toliko se vole da ih je zaista zadovoljstvo gledati. Biće mi teško što ću se nakon toliko godina zajedničkog života razdvojiti od svoje sestre, pa sam im već sada najavila da ćemo Taska, Veljko i ja biti često njihovi gosti.

– Kad se osvrneš na ovu, 2003. godinu, šta bi promenila u svom životu?

Zašto bih bilo šta menjala?! Zadovoljna sam svojim načinom života. Imam, Bogu hvala, živu i zdravu decu koja su odlični đaci. Imam porodicu i prave prijatelje oko sebe koji mi daju podršku. Ne preostaje mi ništa drugo nego da zasučem rukave i bacim se na posao.

– A čestitka čitaocima "Sveta"?

Verujte mi da vam želim sve ono što želim i svojoj porodici!

Autor: Svet