Slučajni susret sa Alenom Islamovićem se uvek pretvori u prijatno ćaskanje, a osećaj je isti kao i prilikom prvog upoznavanja. Znate da se radi o velikoj zvezdi, još većem pevaču, a pred vama je čovek kojem gotovo da je neprijatno kada ga tako tretiraju. Ipak, svestan svojih uspeha i koliko je taj put ka zvezdama bio naporan.

“Kada se osvrnem, priznajem bilo je naporno, ali ja sam uporan od rođenja i čega god da se dohvatim, to i završim, tako da sam ‘morao’ uspeti. Moji su bili protiv mog bavljenja muzikom, jer su to smatrali gubljenjem vremena i godina. Ali, kad mi je krenulo, onda niko sretniji od njih!”.

Pratio je svoje snove, a najteže mu je bilo to što je napustio svoj rodni Bihać. Kaže da nije tip za velike gradove i u njih odlazi isključivo zbog posla.

“Da nije bilo snova, nikada ne bih napustio moj Bihać. Ali, morao sam, jer nisam želeo da se uzdam samo u sudbinu, već sam otišao da bih zgrabio svoj trenutak koji mi je preokrenuo život. Bio sam strpljiv, uporan i osluškivao sam glasove oko sebe svaki put kada je trebalo napraviti pravi potez!”.

Pravimo pauzu u razgovoru, jer je jedna gošća restorana zamolila Alena da joj otpeva pesmu “Tamo daleko”, pesmu sa još uvek aktuelnog albuma “Alkatraz”. Nakon što je ispunio želju obožavateljki, koja inače živi u Kanadi, ne možemo, a da ga ne pitamo, koliko suza se prolije u publici dok izvodi ovu pesmu.

“Sve možemo negirati, osim emocija. Drago mi je što je ta pesma toliko zaživela među ljudima. I u dalekom inostranstvu, a i našem regionu. Gotovo svi smo odnekud otišli, ali u svima nama je velika želja da se vratimo u svoj rodni kraj. Ta magija i spona daljine i kraja je i neka vrsta bolesti u nama. Lutamo svetom, a bolujemo za rodnim krajem. Mogu te oterati iz rodnog grada, ali rodni grad nikad iz tebe”.