feljton-ivosev

Proslavljena novosadska sportistkinja, bivša reprezentativka u streljaštvu Aleksandra Ivošev, ostala je zapamćena po neverovatnom uspehu na Letnjim olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti. Tada je osvojila dve medalje, zlatnu u disciplini mk puška, trostav i time postala prvi osvajač zlatne medalje za SR Jugoslaviju ( Srbiju i Crnu Goru). Pored toga, osvojila je i bronzu u disciplini vazdušna puška. Povodom tako značajnog uspeha Olimpijski Komitet ju je proglasio najboljom sportistkinjom, a dnevni list “Sport” joj je dodelio “Zlatnu značku” kao najuspešnijem sportisti godine. Međutim, Aleksandra je i pre toga 1992. godine uspela da učestvuje na Olimpijadi u Barseloni kao nezavisan učesnik, jer je zemlja bila pod sankcijama. Takođe, nastupila je i u Sidneju na Olimpijskim igrama 2000. godine, nakon čega je prioritet u životu dala porodici. Udala se za Vladimira Radusinovića poznatog kao Radule, gitaristu i pevača pank benda “Atheist Rap”. Oni su osim po muzici u poslednje vreme bili aktuelni i zaslužni za česte posete Rob Stjuarta Srbiji, kog znamo po fenomenu Nik Slotera, a o čemu su još davnih 90-ih pevali u svojoj pesmi. Mnogo lepša slika iz tog perioda je povratak olimpijaca iz Atlante i ona sa skromnim izrazom lica i dve medalje, okružena košarkašima i odbojkašima, koji su tada i sami pokazali izvanredne rezultate. U međuvremenu, Aleksandru su okružila tri dečaka, pa smo se zanimali kako zlatna sportiskinja živi sada.

Prošlo je dosta vremena od kako ste osvojili dve medalje na Olimijskim igrama u Atlanti, ali i otkako ste se povukli iz sporta. Čime se trenutno bavite i šta se sve u međuvremenu promenilo u vašem životu?

– Aktivno sam prestala da treniram 2003. godine, mada sam se tokom 2009. ponovo vratila treninzima, ali to nije dugo trajalo. Došlo je do zasićenja, ni treninzi ni takmičenja me više nisu ispunjavali, samim tim nije bilo više ni dobrih rezultata, što je manje bitno u celoj priči, jer nisam ni počela da se bavim sportom zbog trofeja, već je to bila aktivnost koja me je ispunjavala zadovoljstvom. Kada je pokretačka motivacija nestala, i treninzi su izgubili smisao. Onda je došlo vreme za porodicu, imamo troje klinaca i oni su mi glavna preokupacija. Još uvek sam u sportu, radim u Streljačkom savezu Vojvodine, tako da veza sa streljaštvom još uvek traje -zadovoljno odgovara Aleksandra.

Komentari su uvek razni, ali vaš uspeh se tumači i tako da su drugi možda konstantni u uspesima, a ipak nikad ne dođu do Olimpijske medalje. Sa druge strane, za vas ističu da ste u ključnom momentu 1996. godine pokazali svoj enormni talenat. Sa ove vremenske distance, kako gledate na sve to?

– Moja sportska karijera bi mogla da se opiše kao puna rezultatskih oscilacija. Kod mene je od velikog uticaja bila motivisanost, koje je po pravilu manjkalo na domaćim takmičenjima i nekim turnirima. Lične rekorde sam mahom postavljala na najjačim takmičenjima. Na prvom nastupu na Prvenstvu Evrope za juniore oborila sam svetski rekord, ponovila to sledeće godine, pa i rezultat u Atlanti je bio moj lični rekord u toj disciplini – obrazložila je Aleksandra i dodala: Imala sam sreće što je selektor često prenebregao moje lošije rezultate na domaćim takmičenjima i stavljao me u reprezentaciju.

aleksandra-ivosev-oi-

Vaši sinovi su sigurno ponosni na vas i vašeg supruga, mora da je „cool“ imati takve roditelje. S obzirom na to da je vaša profesija „opasnija“, da li ste vi „veći autoritet“, odnosno na koju stranu više naginju, muziku ili streljaštvo?

– Mislim da se klinci uopšte ne opterećuju time šta sam ja postigla ili čime se Radule bavi. Njima je to sve najnormalnije, a to ni nije tema naših razgovora. Oni to prihvataju zdravo za gotovo i mislim da je tako mnogo bolje. Jedan se bavi karateom, drugom je preokupacija crtanje i obožava da putuje, treći je još mali, on gura autiće. Iskreno, više bih volela da se pronađu u nekim sasvim različitim aktivnostima od naših, da idu svojim putem neopterećeni onim što smo mi postigli i čime smo se bavili.

Koliko oni mogu da shvate vaš uspeh, a koliko fenomen Nik Slotera u tadašnjoj SR Jugoslaviji?

– Još su oni suviše deca da bi se bavili takvim temama, odnosno da bi pravilno shvatili celu tu priču. Najstarijem je zanimljiva priča o Jugoslaviji, često nas zapitkuje na tu temu, posebno kada smo na moru. Skapirao je neke stvari, bude mu krivo što se nekad mnogo više i lakše putovalo. Imamo prijatelje sa svih strana, a i oni su stekli svoje drugare iz kampa, pa imam utisak da, kao i mi, ne doživljavaju ljude iz bivše Juge kao strance.

Budući da je vlasnica dve olimpijske medalje veoma skromna, probali smo indirektno da otkrijemo njena najintimnija osećanja povodom najvećeg trijumfa, te smo nastavili: Kako ste deci opisali osećaj pobede i izlazak pred hiljade ljudi koji su vas dočekali po povratku sa Olimpijade?

– Kao što sam već napomenula, nikada klincima nisam pričala, niti su me zapitkivali o tome, moja mama im je puštala snimke sa dočeka. Meni je bilo nezamislivo da se toliko ljudi okupilo u Novom Sadu na našem dočeku. S jedne strane fenomenalan osećaj videti toliko ljudi koji su došli da proslave naš uspeh, a sa druge, to je vrsta pažnje koje nikada nisam bila željna i koja me dočekala potpuno nespremnu. Nadala sam se da će se sva ta euforija brzo stišati, pa da nastavim dalje gde sam stala. Često su me ljudi pitali kakav je osećaj stajati na postolju – kao zadovoljstvo koje osetiš nakon što si nešto dobro uradio. Lepo je u sportu što su rezultat i uspeh lako merljivi, pa nema nedoumice da li si nešto uradio dovoljno dobro ili ti se samo čini – rekla je Aleksandra.

Aleksandra-Ivosev

Sad kad se setite uslova pod kojima ste vi trenirali i takmičili se, kao na primer odlazak na Olimpijadu a država pod sankcijama i pogledate sadašnju situaciju u zemlji, sportu i konkretno streljaštvu, na kakav vas zaključak to navodi?

– Stanje u sportu se tada nije razlikovalo od celokupnog stanja u zemlji. Tadašnja politika je vodila u sunovrat svaki segment našeg društva, pa tako ni sport nije bio izuzetak. Treniralo se pomoću štapa i kanapa, zalihe municije po klubovima su se brzo istrošile, to nam je bio najveći problem. Najkvalitetnija municija se čuvala za jaka takmičenja, a bilo je toliko malo da nismo imali dovoljno za više od par probnih metaka. Svaki odlazak na takmičenje je bio neizvestan, da li ćemo dobiti vize i da li će biti para za put. Bilo je teško kvalitetno se pripremiti, ne samo zbog manjka municije ili opreme, već i psihički. Kada dođe kriza u gađanju, dođe i malodušnost, pitaš se čemu sve to, kada možda nigde i ne odeš na kraju. Najteže je bilo klubovima koji su imali reprezentativce, jer nisu mogli finansijski da isprate naše potrebe i da istovremeno ulažu u mlade strelce. Godinama kasnije se osećao jaz između nas starijih i mlađih u koje se nije ulagalo i jako su teško rezultatski napredovali. Mene su posledice svega toga stigle krajem 90-tih, bilo mi je dosta snalaženja, krpljenja, kalkulisanja koja je municija manje loša, pa da je sačuvam za kasnije i slićno. Pucanje na takmičenjima mi je postalo jako stresno, jer sam bila svesna da nisam dobro pripremljena. Sada su savezi, Olimpijski komitet bolje organizovani, finansiranje stabilnije, sportisti mogu da se fokusiraju na ono što treba da rade, da treniraju i razmišljaju kako da poprave svoje rezultate – pozitivno je ocenila ona.

 

Nadovezujući se na aktuelnosti u streljaštvu, pitali smo je da li smatra da uspesi naših strelaca tokom 2013. godine, gde se u prvih 10 na svetu nalaze Zorana Arunović, Andrea Arsović, Ivana Maksimović, Andrija Zlatić, dovoljno dopiru do javnosti od opšte pomame cele nacije za tenisom?

– Nažalost, streljaštvo je medijski veoma zapostavljeno, pri tom mislim na TV prenose, pa samim tim ni nema široki auditorijum. Još krajem 80-tih su počele da se menjaju propozicije sa ciljem da se streljaštvo približi publici, da postane dinamičnije i zanimljivije. Te promene se još uvek dešavaju i čini mi se da se sve više gubi srž gađanja, ispoljavanje veštine se pretvara u “ko se bolje snađe” u situaciji. Kao da nova pravila smišljaju ljudi koji nikad nisu stajali na vatrenoj liniji. Naravno, ja ovo gledam sa aspekta bivšeg strelca, teško mi je zamisliti sebe pod novim pravilima. I mislim da sve to neće dati pozitivne rezultate u smislu popularizacije. U pitanju je statičan sport koji samim tim nema prođu kod publike. U pitanju je i amaterski sport kojeg ne prati magična moć suludih novčanih ulaganja. Ali to naravno ne opravdava činjenicu da se za nekog strelca čuje tek kada osvoji olimpijsku medalju i samo tada. Možeš biti prvak Evrope, sveta koliko hoćeš, mogu Andrea, Andrija, Damir, Ivana, Nemanja i Zorana biti među prvih 10 na svetskoj rang listi kada to nema ko da objavi kako treba i dolikuje, a i to je rubrika koju većinu čitalaca mrzi da pročita.

aleksandra ivosev01rasfoto-dimitrije-goll

Koliko je dobro što je tenis pokrenuo mlade, kao i roditelje da decu više podstiču na sport, a koliko to ipak stavlja u zapećak ostale vrste sportova?

– Uvek je neki sport u žiži javnosti, u zavisnosti od uspeha koji se postiže. Posle Atlante i Sidneja klinci su po ulicama iscrtavali terene za odbojku, sada je već duže vreme popularan tenis. Informacije iz sporta se filtriraju, kao i sve druge i prave se prioriteti. I mene nervira što svake vesti počinju tenisom, šta je ko ručao i kako se danas popodne osećao, pa zato ni ne pratim sportske vesti. Tako je ranije bilo sa fudbalom, ništa novo. Više me nervira idolopoklonstvo, idealizacija lika i dela, pa i ta pretpostavka da su uključivanjem dece u sport rešeni svi problemi ovoga društva. Naravno da je bavljenje sportom izuzetno značajno u razvoju dece, ali samo ukoliko se pravilno usmere. S te strane popularizacija bilo koje sportske discipline rezultiraće većim brojem dece zainteresovane za sportske aktivnosti i samim tim daće pozitivne efekte. A ne mogu se svi baviti tenisom i fudbalom.

Vi ste počeli da trenirate sa 13 godina. Šta je vas zagrejalo za streljaštvo, a čime biste vi motivisali decu da se oprobaju baš u ovom sportu?

– Krenula sam na streljaštvo najviše inspirisana knjigama Karla Maja i zbog nepostojnja streličarskog kluba u Novom Sadu, što mi je bila prvobitna želja. Oprobala sam se u raznim sportovima pre toga, ali sam u ovom pronašla sebe. Prvo mi je odgovaralo društvo koje se okupljalo na treninzima, a zatim sam spoznala unutrašnje zadovoljstvo koje mi je činilo gađanje. Kada si na vatrenoj liniji prepušten si sam sebi, boriš se sa samim sobom, odgovoran si za sve uspehe i neuspehe. To je po meni najveća lepota ove veštine, komunikacija sa sobom i neprestano dokazivanje samom sebi da možeš postići više – objasnila nam je Aleksandra.

Za kraj vas pitamo čemu ste okrenuti u budućnosti i postoje li neki sportski planovi koje biste podelili sa nama?

– Oprobala sam se svojevremeno u trenerskom radu za najmlađe kategorije, kasnije i kao trener reprezentacije i to je veoma izazovan posao, ali podrazumeva mnogo odsustvovanja od kuće. Moje angažovanje u sportu se svodi na rad u Streljačkom savezu Vojvodine i tako će ostati još izvesno vreme – rezimirala je proslavljena sportiskinja.

Autor: Milica Nedić, Life Content
Foto: feljton novosti, OI, printscreen, RAS/Dimitrije Goll