Istoričari o Sulejmanu Veličanstvenom: Koliko ima istine u seriji?!

 

Istoričari smatraju da je pravo scenarista da u skladu sa umetničkim slobodama netačno interpretiraju činjenice u istorijskom televizijskom spektaklu.  Kako tvorcima popularne tv serije “Sulejman Veličanstveni” objasniti da su odstupili od istorijskih činjenica, kada je reč o epizodi koja prikazuje tursku opsadu Beograda u leto 1521. godine, u kojoj je sultan Sulejman prikazan kao romanitični vitez i gde nema ni traga od ubijanja i proterivanja Srba? Verovatno nikako, budući da svaki scenarista može da se opravda svojom umetničkom slobodom, i da kaže da na svakovrsna odstupanja ima pravo čak i kada ekranizuje neko klasično književno delo (upravo smo nedavno na FEST-u gledali neočekivanu verziju “Orkanskih visova” Andree Arnold).
Ipak, pomenuta serija izazvala je u našoj javnosti reakcije, manje, doduše, od onih upućenih čuvenoj Andželini Džoli, zbog njenog filma “U zemlji krvi i meda”.
Evo kako je Radovan Samardžić u knjizi „Sulejman i Rokselana” dočarao pad Beograda: “U stvari, osvajajući Beograd, Turci su ratovali protiv Srba, a Ugre su, u tom času, hteli samo odagnati… Jednog od onih dana kad je sultan odlazio u lov, 9. septembra, srpsko stanovništvo Beograda proterano je u večito progonstvo. Činilo se da im je čestiti car, koji je otišao na zverinje, konačno okrenuo leđa. Osećali su ga, međutim, nad sobom sve dok su, krvavih nogu, gmizali ka Carigradu…”
Za mišljenje o serijskom programu “Sulejman Veličanstveni” i turskom ‘tumačenju’ istorije, list Politika uzeo je izjave od naših poznatih istoričara.
Prof. dr Ema Miljković, sa Filozofskog fakulteta u Nišu, smatra da je u seriji opsada Beograda najistaknutiji primer oglušavanja o istorijske činjenice: “Kada su Turci zauzeli Beograd, više od dve hiljade srpskih porodica oterano je u okolinu Carigrada, gde su zatim radili na održavanju vodovoda, ili su se nastanili po selima u Trakiji. Međutim, u ovoj seriji odnos turske vojske prema srpskom stanovništvu prikazan je suviše blagonaklono, što ne odgovara istorijskim podacima”, objašnjava sagovornica, uz napomenu da serija u potpunosti podražava stil epohe kada je o scenografiji i kostimima reč. Ipak, smatra da je ovakav program dobar podstrek za diskusije sa studentima, jer tačno tako zamišljamo jednu grandioznu carevinu.
Profesorka Miljković oprezno preporučuje gledanje ovog programa onima koji nemaju istorijsko predznanje, jer kako kaže, moguće su zabune kada je reč o tome šta se odigralo pre, a šta posle:“Naime, zna se da je Sulejman Veličanstveni započeo svoju vezu sa robinjom Aleksandrom Lisovskom tek kada se vratio sa pohoda na Beograd, a u seriji on je već sa njom kada kreće na Beograd. Ovo je prilika i za preispitivanje drugih uvreženih mišljenja, među kojima je i ono o vremenu provedenom pod Turcima.”
Ema Miljković kaže da Turci u većem delu Srbije nisu imali prevlast punih pet vekova, i napominje:“Srbija je pala pod osmansku vlast padom njene prestonice Smedereva juna 1459. godine. Mada je punu nezavisnost stekla Berlinskim  kongresom 1878. godine, određeni stepen autonomije stekla je počev od Prvog srpskog ustanka, i zatim u većoj meri u vreme kneževine Srbije.  Južnije srpske oblasti, su najkasnije oslobođene, 1912. godine, i bile su pod Turcima duže o ostalih.”
Komentarišući romantičnu verziju  istorije u pomenutoj seriji, istoričar Čedomir Antić smatra da je pravo scenarista da u skladu sa umetničkim slobodama netačno interpretiraju istorijske činjenice, da postoji mogućnost da turski umetnici drugačije vide određene događaje, ali da je u slučaju serije „Sulejman Veličanstveni” važniji način na koji ovakve sapunice dolaze na naše televizije, a zatim i način na koji su osporavane.
“Čudi me potreba emitera da ovakve sadržaje prikazuju neprekidno, kao i toliki broj onih koji ih preko medija kritikuju, i zatim, kao da pokušavaju da spreče njihovo emitovanje. Postavlja se pitanje da li bi u Turskoj ikada bila emitovana neka ovakva, recimo srpska serija, i da li bi naišla na ovako miroljubiv, a ujedno i histeričan, odgovor javnih ličnosti, kao i da li bi bila ovoliko prihvaćena od turskog naroda”, kaže Antić.
Slično razmišnja i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Aleksandar Fotić, koji objašnjava “da to i nije serija kojoj je zadatak da prikaže istorijske događaje kakvi oni jesu bili, niti je bi po svaku cenu morala da se zasniva na strogo utvrđenim činjenicama”.
“Pisca scenarija ništa ne obavezuje na tačnost. Serija je rađena na nivou latinoameričke sapunice, ovog puta smeštene u mistični, egzotični, lascivni okvir sultanovog harema. Od nje ne treba očekivati kvalitet koji prati neku istorijsku temu, poput onakvih kakve radi Bi–Bi–Si, na primer. Dva–tri konja, jedna sablja, svakodnevni razgovor bez dubokih poruka, čiji je osnovni zaplet neka ljubavna afera, svađa ili intriga, uz digitalizovani Topkapi saraj, digitalizovani Bosfor, pa čak i digitalizovano nebo nad Istanbulom, sasvim su dovoljni. Možda su tu kostimi i najbolji deo serije”, kaže sagovornik, dodajući:“Danas verovatno ogromna većina Srba i ne zna da je u to vreme Beograd već čitav vek bio mađarski grad, i da Sulejman nije osvojio Beograd od Srba, nego od Mađara. Da ne govorimo o tome da je verovatno više Srba bilo u Sulejmanovoj vojsci nego što ih je bilo u u ugarskom Beogradu pod opsadom. Za takve “Srbe” izrazi „Turci su krivi za sve”, ‘najtužniji i najmračniji period naše istorije’, počinju i završavaju svaku diskusiju. Stoga, možemo samo da zaključimo, čitajte knjige čak i kada je televizor uključen.”

Izvor: Politika