Zoran Stojanović (71), psihoterapeut – Tajna Drakulinog napitka

Sećam se da sam kao mala devojčica mislila: „Nikada se neću udati, to je sramota jer bi to značilo želeti penis, a to je sramota, izdaja i mama to ne bi odobrila. Tu sam odluku zadržala do danas, sa svojih četrdeset godina. Moju majku sveticu bi trebalo da tucaju njih dvanaestorica.“

Ovo je deo ispovesti jedne od klijenata iz ordinacije Zorana Stojanovića, specijaliste za medicinsku psihologiju.
Čitam ovu zbirku seksualnih problema sakupljenih u Zoranovoj knjizi Posledice potisnute seksualnosti i osećanja, tê kompilacije najrazličitijih ispovesti pacijenata koja mi se trese u rukama dok drndavom 43-kom prelazim Pančevački most.
Ufuravam se u Borču. S desne strane dvorište u kojem su pobacani kameni labudovi, tigrovi i ostala ergela iz betonske galanterije koju ova specijalizovana firma nudi klijenteli – oni u svojim baštama želi imati armiranu životinjsku farmu. Toga se setim dok zvonim na vrata velike bele porodične kuće. Na vratima piše Zoran Stojanović i nema onog Čuvaj se psa jer betonski kučići (valjda) ne ujedaju.
Ulazim u ordinaciju iz koje sa sterea odjekuje klasika, deo saundtreka koji pravi društvo Kizinim pacijentima dok se odlučuju da pred njega bace svoju golu i pravu istinu nadajući se da će im posle tog „striptiza“ biti bolje.
Reč je o profesionalcu koji je slobodan samo dva dana u godini. Njegov prebukirani raspored pokazuje da je seks u Srbiji i dalje neprijatelj broj jedan.

Kada bi Srbija nekim slučajem mogla da legne na psihijatrijski kauč ili kada bismo pokušali da psihoterapeutski skeniramo, možda bism mogli o da izvučemo odgovor koji su to problemi koji drobe i muče Srbe.
Uopšteno, problem Srbije je nizak nivo društvene svesti i opterećenost zabludama, predrasudama i prevaziđenim običajima. Srbi jesu, na neki način, paranoidan narod – hteli to da priznaju ili ne. Činjenica je da Srbi boluju od neke umišljene paranoidne veličine, i mnogi od nas imaju potrebu da se stalno pozivaju na prošlost i na neke zlatne i srebrne predmete za jelo koje su ih proizvele za kraljevstvo pre svih kraljevstva u čitavom ovom univerzumu. Od negativnih stvari treba istaći i to da su Srbi prepotentni i lenji, skloni raznim porocima, ali, na žalost, i velikom nasilju. Ipak, to je generalizovanje, ali je i istina da danas u Srbiji njena takozvana politička elita ne vodi računa o pojedincu i njegovim problemima.
Političari manevrišu u svom mikrosvetu i prevashodno ih interesuju vlast i politička moć. Ne interesuje ih istina, a ni društvena zbivanja. Koliko ima štrajkova? Boli ih dupe! Pa, kakvo je to društvo u kom pojedinac mora da odseče prst da bi ga konačno neko video! To je strašno i upravo je to glavni problem Srbije jer je odnos društva i pojedinca suština svega. Nijedna vlast u Srbiji nije učinila ništa da se poveća društvena svest. Danas se u Srbiji Crkva bavi pitanjima bele kuge i abortusa i, uopšte, potomstva. To je licemerno jer su kaluđeri svu svoju spermu izdrkali i sve svoje potomke pustili u kanalizaciju i sad se, na kraju, brinu o potomstvu, što je vrhunska ironija. Političari se ližu s Crkvom zbog glasova na izborima – njima su glasovi najvažniji.

Dobar psihoterapeut u središte stavlja pojedinca. U mom slučaju se radi o tome da sam oduvek bio na strani potlačenih i poniženih, a izražen senzibilitet za ljudsku patnju sam osetio jako rano.
Kod Srba je dominatan nedostatak samopouzdanja, osećaj manje vrednosti i nesigurnost, A kako možeš biti siguran kada nemaš posao i perspektive su ti male.

Seks – državni neprijatelj broj 1

U bivšoj Jugoslaviji, govorim o periodu od pre 40 godina, seks je bio državni neprijatelj broj 1.
Čitav tabu seksa odnosio se na radničku klasu, dok za funkcionere nisu važile nikave zabrane. Seks je bio moćno oružje da se odstrane nepodobni. Ako nisu mogli da se uklone kvalifikacijma kao što su neradnik ili narodni neprijatelj, onda je bilo dobro da se napakuje nešto iz seksualnog arsenala. I danas je situacija potpuno identična i proći će hiljade godina, a problem sa seksom i seksualnošću se možda neće ni pomeriti sa ove tačke. Za mnoge je seks čudovište iako je on osnovna ljudska potreba, kao što je to voda, hrana, kiseonik.

Dobra procena je važna osobina koju treba da poseduju ljudi raznih profesija – od političara, preko fudbalskih trenera, pa do psihoterapeuta. U mom slučaju se radi o tome da već na ulaznim vratima procenjujem klijenta, i to na osnovu načina na koji on kuca na moja vrata, kojom žestinom to radi, kakvim koracima stupa u ordinaciju, kojom bojom glasa mi se obraća, i na osnovu te skoro pa potpuno neverbalne komunikacije mogu da imam dosta jasnu psihodijagnostičku impresiju, a to njegovo ponašanje mi je indikator koji mi govori u kom pravcu bih mogao da idem i koga imam pred sobom. Vrlo bitna stvar koja se odnosi na moju psihoterapijsku metodu je to da ja sa svojim klijentima sklapam ugovor u kojem tačno stoji šta je dozvoljeno na terapiji i koje su njegove, a koje moje obaveze.

Profil mojih klijenata nije jedinstven. Oni dolaze iz različitih društvenih slojeva i različitog su nivoa obrazovanja. Imao sam slučaj direktorke banke koja je bila mazohista i koju je urnisao jedan psihopata – bilo da je hteo da joj uzme stan, bilo da ju je tukao. U poslednje vreme se – zbog ekonomske krize – manje bavim adolescentima.
Radim veoma uspešno bračne terapije, i za 10-15 susreta par bi se ili uspešno spojio ili, pak, razveo. Kod ostalih psihoterapeuta bračna terapija traje godinu dana, a kod mene je to maksimum deset susreta. Bračni problemi su različiti: neslaganje, prevara, seksualna disfunkcija, a u 70 odsto slučajeva to je posledica fundirane ekonomske situacije u porodici.

Pred sebe postavljam zadatak da već u prvoj seansi saznam šta je klijentov problem zbog kog dolazi i da zajednički, na osnovu tog problema, definišemo cilj naše psihoterapije. Trudim se da već u uvodnoj seansi ostvarim blisku atmosferu između klijenta i sebe, kao i da obezbedim atmosferu i uslove pri kojima on može saopštiti svoje najfascinantnije stresne probleme, koji mogu biti užasno teskobni za uši lažno prefinjene moralne javnosti u smislu da je moj klijent imao odnos sa svojom majkom, kokoškama, ocem, dakle, radi se o neograničenoj lepezi seksualnih problema i odnosa. Suština moje terapije je da čoveka istinski razumem bez obzira na to koji on problem ima i ne odbacujem ga iako je njegov slučaj možda i najrazličitiji problem koji sam imao u praksi, a možda je klijentov problem jedinstven i u univerzumu.
Najvažnije je prihvatiti različitost, a i mi smo, kao ljudska bića, različiti među sobom, pa čak ni dva fabrička proizvoda nisu ista – recimo, staklene tegle, one ne mogu da budu iste jer jedna od tegli sigurno ima makar i minijaturno veću količinu protona ili neutrona.

Najzastupljeniji problemi Srba koji se prelamaju u mojoj ordinaciji su nedostatak samopouzdanja i osećanje manje vrednosti. Kada se prebacimo na polje seksualnosti, onda su problemi nesigurnost u svoje sposobnosti i zadovoljenje svojih seksualnih potreba.
Problemi najčešće potiču od lošeg vaspitanja, pa tako kod devojaka susrećemo da su neke od njih bile izložene pričama o seksu kao kakanoj i prljavoj stvari i da je sve što se na to odnosi sramota, a svaki dodir s penisom tera na povraćanje. Kod muškaraca je dominantno osećanje manje vrednosti usled malog penisa, malih testisa i straha da neće zadovoljiti svoju partnerku.
Svedoci smo da neki od današnjih medija, svesno ili ne, preuzimaju ulogu ubica seksa. U mojoj ordinaciji se zaglavljuju devojke koje su pokošene tom medijskom iluzijom, tom epidemijom savršenih tela u kojoj se malo veća guza ili male grudi pretvaraju u ogroman hendikep, ponekad toliko velik da preti da proždre sam život.

Večite porno-drkadžije

Danas čovečanstvu (tačnije, opstanku ljudskog roda) najveću pretnju predstavljaju SMS chat, hotlajn i porno-filmovi, koji nabijaju komplekse i ugrožavaju život u spavaćoj sobi.
Mladi su uništeni pornićima i dolaze kod mene hendikepirani kako dužinom svojih penisa, tako i dužinom svog seksa s partnerkom jer u pornićima gledaju tipa koji skoro tri sata vodi ljubav, i to bez ikakvih problema s potencijom i izdržljivošću. Glumac u pornićima menja desetine poza sa svojom partnerkom da bi na kraju došao u poziciju da ne može nikako da svrši. Probao je dva sata u vaginu, pa oral, anal, i onda vidimo kako vadi svoj penis i kreće masturbacija jer on jedino tako može da svrši. I u toj njegovoj masturnbaciji ne učestvuje partnerka, već samo on, koji hvata u ruke svoj penis i kreće da se zadovoljava, ali i da se vraća u svoje detinjstvo, kada je imao dvanaest godina i kada je krenuo da masturbira. I sada klinci treba da gledaju jednog večitog drkadžiju kao učitelja seksa. To je poruka pornića – da ti ne vrediš. Oni te direktno razbiju i stvore kompleks niže vrednosti jer imaš mali penis, neizdržljiv si, pička si.
Danas smo svedoci sve većih internetskih komunikacija, što je i normalno usled otuđenosti i sužavanja slobodnog vremena. Jedan moj pacijent mi je nedavno pričao o tome kako je našao da je 40 hiljada muškaraca i 10 hiljada žena traži da u internet-mreži zarobi svog budućeg partnera. Dakle, svake noći čitav jedan grad izlazi na internetsku spajalicu.
Intenzivan boravak u sms-roomovima ili u hotlajnu mogu proizvesti nesrećne i seksualno hendikepirane osobe. Meni je jedan gastarbajter iz Austrije nudio pet hiljada evra da pomognem njegovom sinu koji je skroz potrošen neprekidnim gledanjem pornića i masturbacijom od svoje šesnaeste, pa do svojih sadašnjih trideset godina. Takvim osobama nema pomoći.

Kroz moju ordinaciju su, tokom godina, prolazili ljudi različitih biografija, godišta i problema. Pamtim najorginalnije i najteže.
Jedan od njih je slučaj mladića čiji su roditelji radili u Nemačkoj, a ovde su u nekoj nedođiji napravili ogromnu vilu. Problem kod ovog dečka je bilo njegovo tucanje kokošaka, koje je preraslo u priviđanje kako će krave početi da riču da on opšti s kokoškama i da će ga selo linčovati kada se za to sazna. Toliko se uplašio da je rešio da se obesi, ali ga je u tom pokušaju u poslednjem trenutku spasio deda. Vodili su ga kod raznih lekara, koji su davali razne dijagnoze. Odrali su roditelje za lovu, ali bez ikakvog uspeha. Na kraju su došli kod mene i – spasio sam ga. Krivi su roditelji jer su oni pravili kuće i potpuno ga zapostavili. Bilo ih je baš briga šta on radi i šta će da kreše, a on je kresao kokoške.
Treća zanimljiva epizoda u mojoj ordinaciji vezana je za bizaran slučaj mlade i lepe devojke iz ugledne porodice koja je lečena u zdravstvenim ustanovama. Onda je preko veze došla kod mene i bio je trenutak kada sam joj rekao da shvati da je veoma bizarna i različita od svoje okoline. Kada je u mojoj ordinaciji pisala izveštaj o seansi, počela je da se smeje. Kada sam je upitao zbog čega smeh, odgovorila je: „Zamislila sam svoju majku i njenu facu dok čita ovaj moj iskaz.“ Ona je sa svojim dečkom upražnjavala bizarne seksualne igre, a to je da kada ima menstruaciju, uzme šolju od kafe i menstrualnu tečnost sipa u nju i daje svom dečku, koji u istu šolju masturbira, potom se mažu mešavinom tih tekućina i piju ih. Tokom seansi koje su usledile eliminisao sam joj poterebu da do orgazma dolazi praktikujući isključivo ovakve fantazije.

Pacijent je živ i srećan

Jako važan orijentir koji mi pomaže u psihoterapiji je slikarstvo, tačnije moja vellika ljubav prema slikarstvu. Spadam u grupu retkih psihoterapeuta koji na osnovu umetničkih dela mogu da formiraju dijagnostičku impresiju o svom klijentu koja se u krajnjem ishodu lečanja pokaže i kao 90% tačna. Klijent ima zadatak da na osnovu posmatranja slika po zidovima moje ordinacije sâm izabere šest dela koja su ga najviše impresionirala. Na osnovu pacijentovog izbora slika dajem mu istoriju razvoja njegove ličnosti i mogu tačno da procenim kako je tekao njegov razvoj od ranog detinjstva do samog trenutka zbog kojeg je došao kod mene. Dešavalo mi se da veoma obrazovanim ljudima, posle njihovog izbora slika saopštim: „Po mojoj proceni, Vi se nalazite u stanju pred razvodom.” „Vi razmišljate vreme da se razvedete.” „Postoji užasna patologija odnosa između Vas i Vašeg oca.“ „Imate problema sa ocem ili majkom, i to je ožiljak zbog kojeg dolazite.“ Sledeći korak je to što im nudim spisak 100 najčešćih problema s kojima se susrećem, a oni treba da obeleže slučaj koji je sličan ili identičan njihovom.

Moj osnovni princip je pomoći čoveku i nikako ga ne povrediti.
Vi možete spasiti čoveka na potpuno bizaran način, ali ste ga spasli. Protivnik sam one metode operacija uspela, a pacijent je umro.
Želim da ljude učinim srećnijim nego što jesu.
Psihoterapijski kodeks predviđa terapiju od 3-5 seansi nedeljno u trajanju od pola sata do četrdeset pet minuta. Moje seanse ne traju manje od tri sata, i po tome predstavljam jeres u struci. Idem uvek ka tome da za 10 susreta rešim klijentov problem. Najduža seansa u mojoj terapiji je sadržala 19 seansi, i to je bio težak slučaj jer se radilo o čoveku koji nije mogao da prihvati sebe i koji je više puta pokušao samoubistvo.
Svesno kršim kodeks u psihoterapiji i oboriću ga celog ako je to u funkciji pomoći klijentu.
Kodeks zabranjuje, a u mojoj terapiji je nemoguće odricanje od fizičkog kontakta i bliskosti. Testirao sam kodeks u praksi i zaključio da je to promašaj i da su ga pisali frigidni ljudi koji su strahovali od bliske komunikacije. Oni su pisali ova psihoterapeutska pravila da bi se u javnosti prikazali kao sveci.

Uvek sam apsolutno podržavao borbu za ženska prava, ali su poslednjih godina feministkinje zloupotrebile tu borbu i počele da od sebe stvaraju neku vrstu trećeg pola. Generacije su unesrećene odnosima u porodici jer su majke incestuozno vezivale svoj libido na sinove, a očevi na žensku decu. Počeli smo da dobijamo sinove izuzetno vezane za majku i kćeri za oca. Zbog toga danas u komunukaciji žena i muškaraca imamao ostatke, tačnije – patrljke roditelja koji su u nama, pa se ono žensko u nama muškarcima tuče sa onim muškim delom kod naših partnerki. Sada na delu imamo surovi koktel Edipovih i Elektra-kompleksa, a najgore je kada se to zloupotrebljava u komunikaciji parova.

Najveći problemi potiču od neusklađenog odnosa dece i njihovih roditelja.
Ključ problema uvek treba tražiti u toj prvoj komunikaciji s roditeljima na uzrastu deteta do sedme godine. Do treće godine je bitna toplina, u petoj godini se razvijaju prve seksualne hipoteze i tada može nastati klica homoseksualnosti. Zbog toga insistiram na tome da se u obrazovni sistem uvede seksualno vaspitanje, gde će se konačno nivelisati i urediti muško-ženski odnosi. Kad ukinemo to rivalstvo, imaćemo usklađene odnose među polovima. Pojedinac koji nije zadovoljan svojom seksualnošću ima problem sa sobom, koji onda indukuje sa okolinom.
Epizoda s veoma terapijom od devetnaest sati možda najplastičnije ilustruje ovo o čemu smo razgovarali. Radilo se o sinu jednog poznanika, koji je uvek bio odličan đak i koji je, dok sam rešavao njegov problem, došao do treće godine Saobraćajnog fakulteta, a onda je odjednom stao, počeo da se šizofreno ponaša. Prestao je da izlazi iz sobe, u noj je vršio i nuždu, vladao je jeziv smrad. Pokušali su da ga odvedu u bolnicu, nisu znali šta mu je, a ni šta bi s njim radili, a onda su me pozvali da dođem. Na početku seanse, koja je trajala devetnaest sati, saznao sam da je sve počelo odlaskom njegovih roditelja u banju. On je bio veoma potentan i zgodan dečko, a tokom tog svog soliranja u stanu je rešio da deo love koji su mu roditelji ostavili potroši na prostitutku. Otišao je do Picinog parka kod železničke stanice i tamo pronašao zgodnu prostitutku, koja mu se svidela. Ona ga je odvela u svoj stan u Sarajevskoj, ugasila svetla i krenula je predigra. Napalio se dečko, ali uskoro kreće njegov horor – nema vagine, a oseća da u njegov anus ulazi penis. Pokupio je zgodnog trandžu – gore zgodna ženska, a dole muškarac. Bio je sluđen i brzo je ustao i pobegao iz stana ove neobične prostitutke. Nikome nije hteo da ispriča svoj problem i počelo je njegovo šizofreno ponašanje. Sada je sve u redu, doktorirao je, ima sjajnu porodicu, a njegova majka mi često kaže: „Bog, pa ti, Kizo.“

Autor: Duška Jovanić i Branko Rosić