Mavid Popović – Testament najvećeg srpskog ljubavnika

Mavid Popović je stanovao na beogradskoj Čuburi, u kućici s baštom. Bio je glumac, jahač, dežurni udvarač, večiti mladić i poslednji pravi kavaljer, ali su ga najviše znali po tome što su mu sve davale već kad bi prvi put došle kod njega.

Priroda mi je nesebično darovala natprosečni seksualni rekvizit, pravu zlatnu rudu od dvadeset i tri centimetra. U izvesnom delu tela imao sam duplo više nego što je normalno i takvu potenciju da sam živeo u uverenju kako sam nenadmašan i neponovljiv ljubavnik. Bio sam tada mlad, naočit i ponosan na svoj jarbol, tvrd kao kost. Žene su na mene letele kao muve na med, a ja sam uživao što im mogu staviti na raspolaganje to ubitačno oružje, valjani ljubavni “instrument,” u kome su one često videle naročiti pojas za spasavanje koji je spajao njihove razmaknute obale. Bio sam muškarčina, potentan petao koji je svaki čas skakao na drugu koku.
Erotski sam počeo da živim kad sam napunio osamnaest godina i od tada sam najviše voleo da razgovaram sa svojom starijom braćom od strica, koje je bio glas velikih švalera. Uživao sam u pričama o njihovim seksualnim podvizima. Za mene su predstavljali prave ljubavničke autoritete i prosto sam gutao svaku njihovu reč. Sva ta njihova predavanja su se svodila hvalisanje koliko je kome od njih trebalo vremena da obrlati neku devojku i odvede je kući da “slušaju ploče” i koliko je na kom sastanku “metaka opalio”.

Sasvim prirodno, i ja sam se ponašao kao moji uzori sve dok nisam naleteo na lepu tridesetogodišnju Francuskinju, opersku primadonu, koja je gostovala u našem gradu. S njom provedena ljubavna noć je predstavljala početak mog seksualnog prevaspitavanja. Osećao sam se kao da sam u kazneno-popravnom domu za punoletne erotske delikvente iako još uvek nesvestan činjenice da je seks za većinu mačo-muškaraca ravan boks-meču sa nokautom žene već u prvoj rundi. Niko od nas, rasnih balkanskih jebača, nije imao pojma da se na Dalekom istoku muškarac koji orgazam doživljava pre žene smatra defektnim – tamo je ne biti dobar ljubavnik veća bruka i sramota nego što je u Kraljevini Jugoslaviji bilo biti lopov i prevarant.
Sa ovom Francuskinjom sam se upoznao na večeri kod zajedničkih prijatelja. Sledećeg dana sam bio na njenoj predstavi, posle koje sam joj ukazao gostoprimstvo u svom domu. Čim smo ostali sami, navalio sam k’o sivonja – u želji da se, kao dasa, što bolje pokažem i osvetlam obraz srpskim junacima iako sam vremenom shvatio da je umetnost voljenja internacionalna i da problem kvalitetnog ljubavništva ne bi trebalo zatvarati ni u kakve nacionalne granice. Posle mog trećeg orgazma ona je počela da me obuzdava tako što mi je tokom jurišanja šaputala:
– Aton šeri!
Sâm sebi sam ličio na june koje – vrativši se s paše – stoji pred vratima štale i čeka da mu ih otvore! Pošto sam već doživeo nekoliko orgazama, bio sam u stanju da uslišim njene molbe, ali sam to činio automatski – ne znajući zašto, a pogotovo šta to ona hoće. Ostao sam na visini zadatka, ali sam se osećao veoma glupo. Vodili smo ljubav do zore i skoro čitavo pre podne. Samo smo skoknuli do hotela po njene stvari, pa na železničku stanicu. Na rastanku sam je, tobože u šali, upitao:
– Šta kažeš – kakvi smo mi, Srbi, kao ljubavnici? – misleći da će ona u nebo da me digne, a ja ću da se šepurim kao paun.
Pogledala me je iznenađeno, a onda se nasmejala:
– Šeri, ti si jedini muškarac u Jugoslaviji koga sam intimno upoznala. Imaš sve uslove da jednog dana postaneš pravi ljubavnik, ali treba još da naučiš neke stvari. U mojoj zemlji postoji izreka: žena ne voli da bude grljena en male, nego en artiste!
Nije mi bilo pravo!
Šta je, majku mu ljubim! Radio sam sve što treba, nisam bio ni stidljiv ni gadljiv, a opet je ispalo da mi nešto fali.

Lupao sam, tako, glavu sve dok mi nije sinulo da se požalim svom rođaku, čuvenom venerologu, školovanom u Francuskoj. Znajući me kao nezajažljivog pastuva, s vrata mi je – uveren da me je neka zarazila – naredio da skidam pantalone. Jedva sam mu objasnio da sam došao po savet i pomoć sasvim druge vrste.
Detaljno me ispitivao o toku te ljubavne noći. Kad je čuo šta mi je na rastanku rekla iskusna operska diva, iz biblioteke je izvadio tri knjige i predložio da ih prvo pročitam, pa tek onda da odlučim šta ću dalje. Pogledao sam imena autora (Bloh, Kraft-Ebing i Hevlok Elis), stavio ih pod mišku i odjurio kući k’o bez duše.
Prva knjiga me zaprepastila, druga porazila, a treća potpuno dokusurila. Pomislio sam da sam – u ljubavničkom smislu – analfabeta. Moji dotadašnji mačo-uzori su se našli u prašini, baš kao i visoko mišljenje koje sam imao o sebi kao velikom krevetskom majstoru. Morao sam da se pomirim sa otkrićem da mî Balkanci (utehe radi, isto važi i za Evropljane i Amerikance) vrlo slabo stojimo s ljubavnom tehnikom. Za razliku od zapadnih, muškarci sa Dalekog istoka nisu stigli na Mesec, ali su zato još pre nekoliko hiljada godina prodrli u tajne ženskog tela. Kog će đavola da traže u svemiru ako ne umeju da napipaju ono što im je pod rukom i što je od životne važnosti za opstanak čovečanstva!
Bio sam očaran saznanjem da su petnaest vekova pre Frojda indijski autori nacrtali mapu misterioznih ženskih erogenih zona i ustanovili nešto kao plimu i oseku ženskog seksualnog nagona. Ti mudri narodi su svoju decu učili ljubavnim veštinama isto onako kao što su im držali praktičnu nastavu iz lova i ribolova.

Pošto mi je Francuskinja otvorila oči i dozvala me pameti, nisam mogao da se načudim našim ženama – šta čekaju. Zašto se već nisu digle na ustanak protiv sebičnih muških seksualnih imperijalista – kada su velike svetske revolucije podizane i zbog mnogo manjih socijalnih nepravdi nego što je uskraćivanje prava na orgazam! Bio sam svestan da je krajnje vreme da se počne sa ljubavnim opismenjavanjem i spreman da dam lični primer.
Brinula me je samo jedna stvar. Ključ fame koja će me pratiti do kraja života (sve jugoslovenske lepotice se dele na dve grupe – one koje su već bile u mojoj kući i one koje će tek biti) bio je famozni coitus prolongatus, koji je, tvrdili su neki ozbiljni naučnici, bio poguban za nervni sistem. Dešavalo se da oni koji ga redovno upražnjavaju izgube živce i načisto polude! Mozgao sam: jeste da volim žene, ali ipak ne bih želeo da skrenem.
Onaj moj rođak venerolog je uspeo da me ubedi da će mi ta istočnjačka tehnika biti od velike koristi u budućem životu, koji će, sticajem okolnosti, biti posvećen ženama. Umirila me je i vest da u Indiji, na Malajskim ostrvima, u Polineziji i na Havajima svi muškarci vladaju tom veštinom i nikad nijedan nije pošizeo od toga. Jedino njihove žene u toku ljubavnog čina lúdē od zadovoljstva.
U to vreme sam u Beogradu bio u intimnim odnosima sa jednom veoma temperamentnom raspuštenicom, ali nije dolazilo u obzir da ona bude taj poligon za obuku pošto je suviše strasna, pa bi bilo mnogo promašaja. Zato sam se povukao u provinciju i počeo da se udvaram jednoj lepoj maturantkinji za koju sam znao da više nije nevina i da joj se veoma sviđam. Vežbali smo neumorno. Već posle nedelju danasu se pojavili prvi ohrabrujući rezultati. Ona je prosto plivala od sreće – iz mog kreveta se svojoj kući vraćala kao na krilima. Još jednu sedmicu smo utvrđivali gradivo – sve dok nisam potpuno savladao joga disanje i postao gazda coitusa prolongatusa.
Naučio sam da čovek koji želi da postane dobar ljubavnik najpre mora da obuzda mužjaka u sebi.
Moja raspuštenica nije mogla da dođe sebi. Jedva sam je – u ljubavnom zanosu – stigao na balkonu njene garsonjere. Da je nisam zadržao, ona bi se – od ushićenja – sunovratila preko ograde. Šta je to s tobom, Mavide! – pitala me, a ja sam se šeretski branio da me je udarila banjska sunčanica.

Od tog časa sam u život žénā uleteo kao uragan, ali za sobom za svoje naslednike nisam ostavljao pustoš, nego plodno tle. One žene koje su bile sa mnom – najbolje su se udale. Seks je, tako, postao najveća i najznačajnija svečanost u mom životu.
Mušakrac koji ovlada tehnikom coitusa prolongatusa nema potrebe ni za alkoholom ni za drogama. On nikad nije ni siledžija ni nasilnik, a uvek je dobar i vredan radnik i uzoran član svakog kolektiva. On ne rasipa vreme po kafanama i barovima, već strpljivo i spokojno radi svoj posao jer zna da mu najveća uzbuđenja dolaze u kuću – tačno u zakazano vreme.

Nije mali broj žena kojima sam bukvalno spasao život.
Jedno od svetih istočnjačkih seksualnih pravila nalaže da muškarac ljubavni čin mora da produžava sve dotle dok žena ne počne da zapomaže i moli ga da prestane jer je – u smrtnoj opasnosti. Ako se uzme u obzir da su veliki seksualni stručnjaci, Masters i Džonsonova, dokazali da prosečna žena može da doživi tridesetak uzastopnih orgazama, onda možete zamisliti koliko njih na mojim rukama umalo nije izdahnulo. Kad ona izbezumljeno kaže ne mogu više, umreću; molim te, budi gotov, sasvim je jasno da vi više niste samo njen čovek, već gotovo Bog, gospodar života i smrti. Zato sam strogo vodio računa da ljubavni čin završim na vreme.

Tri puta sam se ženio.

U mladosti sam bio muž Mire Todorović, buduće velike Mire Stupice, i otac njene jedine kćeri. Mira je imala osamnaest godina kad smo se uzeli. Toliko je sve na njoj bilo čvrsto da je bilo nemoguće uštinuti je. Škripala je od jedrine i predstavljala pojam seksepila. Erotizam je u toj meri izbijao iz nje da je varničila. Čim sam je ugledao (u Niškom narodnom pozorištu), trznuo sam na nju, ali je uvek, kao lasica, uspevala da mi šmugne. Iako sam važio za priznatog stručnjaka po švalerskoj liniji, nisam odmah metnuo šapu na nju, nego sam je – pošto nikad nisam bio lovac na himen – pustio da se izduva. Kad je stekla neko iskustvo, ofirao sam joj se.
Vrlo brzo se razvila u zmajevitu ženu. Beogradski mladići su je doživljavali kao pravi podvig prirode. Još uvek smo se tajno sastajali (bilo je to za vreme okupacije), kad su me ispred neke kafane u Lole Ribara zaustavila dva druga i žalila mi se kako su prethodne noći bili toliko pijani da čak ni Mira Todorović ne bi uspela da im ga digne. Čim sam stigao kući, prepričao sam joj kakav je kompliment dobila.
Ljubav je bila naša jedina zabava. Voleli smo se svake noći i verovatno smo se zbog toga brzo prezasitili. A bili smo se dogovorili da ćemo se – kad strast prođe – rastati kao prijatelji. Tako se i dogodilo.
Posle smo se pazili kao brat i sestra iako je Bojan Stupica na njenu prošlost i na mene bio veoma ljubomoran. Pozeleno bi od besa svaki put kada bi me video i počinjao bi da se trese čim bi čuo M od Mavid.

Rođen sam kao Milivoj 12. septembra 1909. u Šapcu.
Moj deda po ocu bio je pisac, vojvoda i junak Marko Miljanov, a po majci glumac i reditelj Đura Rajković. Moja baba, Marija Rajković, nosila je to ime, Marija, opet po svojoj babi, Španjolki, kćeri španskog oficira Orlanda de Kordobe, velikog majstora u jahačkoj veštini. Kažu da su dobri jahači obično i veliki ljubavnici jer to ide jedno s drugim. Ako neko od konjanika ne sedi pravilno u sedlu, pa to počne objašnjavati neodređeno sa ja mislim, ovaj ga odmah preseče:
– Nemaš ti šta da misliš! Ne jaše se konj glavom, nego dupetom!
Mora da sam se umetnuo na tog svog pretka kad sam i ja odlično jahao. Možda je to i bio razlog što sam knjigu Umetnost vođenja ljubavi, posvećenu ženama, koje su mi obogatile život, a namenjenu mladim muškarcima – da im posluži kao mač u borbi protiv najvećeg zla koje se vekovima nanosi ženama – objavio pod pseudoninom Orlando de Kordoba.
Godinama sam ljubav vodio u apsolutnoj seksualnoj ilegali, pa nisam želeo da budem otkriven i proglašen državnim neprijateljem broj jedan.
Kod mene je diskrecija bila zagarantovana.
Ako je neko pričao o mojim umećima, bile su to žene, a ne ja.
Jedno vreme sam delio stan sa svojim školskim drugom. Imali smo precizan raspored seksualnih časova. Njegovi su bili ponedeljak, sreda i petak, a moji utorak, četvrtak i subota (iako sam imao snage i za radne dane i za praznike). Držali smo se reda. Ako bi iskrslo nešto nepredviđeno, mogli smo da tražimo zamenu. On se uvek čudio zašto mu nikada nisam rekao ime dame koja je bila kod mene. Pošto nikad nisam pio, nije mi se moglo desiti da u kafanu uđe neka lepotica, a ja se značajno osmehnem i kažem brat je nju već sredio, što nisam mogao da tvrdim za svog prijatelja jer je često bio pod gasom, pa je – iz poštovanja prema meni – tako nešto moglo da mu se omakne.

U Beogradu je postojala fama o Mavidu.
Pričalo se da znam nešto što niko ne zna. Neku čudnu indijsku veštinu. Pre mene niko u Beogradu nije bio čuo za coitus prolongatus, pa su me smatrali seksualnim Teslom.
Divio sam se Kazanovi, a prezirao sam Don Žuana, koji je, za razliku od mene, mrzeo žene i svetio im se.
Najveća stvar u ljubavi nije što više, nego što manje žena.
Švaleri koji samo udaraju recke vrlo su nesrećni muškarci.

Bavio sam se ženama kao da su mi one jedino zanimanje.
Svaka devojka koja je prošla kroz moju školu je postajala perfektna ljubavnica. Čim bi je neko drugi probao, poludeo bi za njom i smesta je oženio.

Žene su u mene imale ogromno poverenje.
Osećale su koliko ih obožavam i divim im se.
U doba kada je himen bio nešto što se godinama osvaja i često nikad ne osvoji, lepotica Anka Glavaški, zvanična mis, bila mi je prva nevina devojka. Uskoro sam se pročuo po metodi bezbolne defloracije, koju sam patentirao trudeći se da taj do tada mučan doživljaj za devojke predstavlja svojvrstan biološki praznik.
U životu sam upoznao dvadeset i četiri device. Prve četiri sam oslobodio nevinosti na mačoistički, bolan način, dok sam na ostale primenio svoj pronalazak bezbolne defloracije. Do tog spektakularnog otkrića sam došao zahvaljujući vakcini koju sam morao da primim protiv epidemije koja je tih dana vladala u gradu. Doktor mi je tako stručno lupio injekciju da nisam osetio nikakav fizički bol, i to iskustvo me je ohrabrilo u nameri da Jugoslovenke oslobodim najvećeg životnog balasta.

Uredno sam vodio zapisnike i stvorio pravu malu kartoteku, dopunjenu fotografijama.
Jedna vojvođanska lepotica, koju sam sreo u Vrnjačkoj Banji, postala je žena posle samo tri sata poznanstva; Neca iz Sarajeva je na to čekala malo duže – četiri i po sata; Olgica S, posle jednog dana provedenog sa mnom u Dubrovniku, više nije bila nevina. To se uglavnom dešavalo posle nekoliko sati, dana, a najduže je izdržala Vera, koju sam nevinosti oslobodio tek posle nedelju dana druženja.
Držao sam se stare grčke izreke: Ko želi dugo da ostane mlad, treba svakog dana da se nasmeje, pretrči sto metara, pojede jabuku, komad sira i kašiku meda i da ne dozvoli da mu dan prođe bez poljupca.

Bilo mi je tačno pedeset i šest godina kada sam doživeo svoj lični record, za kojim, doduše, nisam jurio.
U to doba sam vodio ljubav sa najdivnijom ženom koju sam ikada video i dodirnuo. Možda je samo Ava Gardner, dok je bila mlada, bila lepša od nje, ali ni u to ne verujem. Izgledala je tako zanosno da joj je narod – kad se kretala ulicama – pravio špalir. Imala je dvadeseti i četiri godine, crne oči, čulne usne, kosu do guze koju je podizala u rastresitu punđu, žuti kaput s crnim krznom, tanak struk, noge izvajane. Sve što treba i na svom mestu – osim starog, uglednog i ljubomornog muža. Muškarci su škripali zubima kada je prolazila pored njih.
Pošto nisam smeo da je kompromitujem, u grad smo izlazili tako što sam išao nekoliko metara iza nje. Odjednom sam primetio dva radnika u plavim odelima kako joj idu u susret. Nosili su porcije s toplim obrokom. Kad je naišla, razdvojili su se i odmerili je, a ja sam taman stigao da čujem kako jedan od njih kaže: Au, Bog te maz’o! Je l’ moguće da ovo neko jebe! Kad smo stigli kući, ispričao sam joj kakav je utisak ostavila. Tog dana sam je milovao šesnaest sati bez prestanka.

Možda nije ni čudo što su muškarci bili ti koji su na svaki način i na svakom koraku gledali da me onemoguće. Nisu znali kako drugačije da mi se osvete. Nameštali su mi i batine, ali im ni to nije vredelo pošto sam bio jači od svakog beogradskog mangupa.
Bilo je dana kad sam – smrznut i gladan – lutao ulicama. Da nije bilo ljubavi svih tih žena, sigurno bih postao nekakav zločinac ili bih poremetio pameću.
Najtužnije je to što sam preživljavao zahvaljujući svom jahačkom dupetu. Nasledio sam nekih stotinu dukata od pokojnog strica – prodavao sam jedan po jedan da bih mogao da preživim. I da mi nije bilo ljubavne moći i emocija koje sam doživljavao sa ženama, bio bih najnesrećniji čovek na svetu. Ovako, one su mi se zavukle pod kožu i tu večno ostale.

Svoju životnu priču iz bezbednosnih razloga Mavid Popović dugo nikom nije smeo da ispriča.
Strogo poverljivu tajnu svoje ljubavne moći je otkrio pod konspirativnim imenom Orlando de Kordoba u knjizi Umetnost vođenja ljubavi, koja se pojavila u vreme kad su svi hteli da nas odvedu u Evropu, a malo ko u krevet. Računao je da će ona postati prvi posleratni bestseler jer će se – kada se budu stišale nacionalne, stranačke, fudbalske i ostale strasti – muškarci vratiti na svoje glavno bojno polje, gde im neće biti svejedno kako će se pokazati.

Za razliku od ostalih, Mavid je bio lider koji možda nije usrećio sve Srbe sveta, ali zato jeste sve Srpkinje – na čemu mu je čitava zemlja zavidela.
Njegova četnička gibanica je znala da naraste toliko da je morao da je seče baštenskim makazama, što je bilo bizarno koliko i isečci iz novina koje je skupljao, a misteriozni sadržaj zelene sveščice – zaključane u prvoj fioci pisaćeg stola – predstavljao je, ustvari, knjigu utisaka onih lepotica koje je najbolji srpski ljubavnik zauvek oslobodio nevinosti.

Autor: “Svet”