Svetlana Ražnatović (37), Ceca – Zašto žene vole razbojnike

Da je život sapunica, Svetlani Ražnatović bi retko ko mogao da stane na crtu. Otkako je od kuće pobegla u osamnaestoj, nije spuštala nogu s punog gasa. Rešena da postane odlikašica u predelu grudnog koša i najveća zvezda u balkanskoj džungli šoubiza, već posle prve ploče (prodate u sto hiljada primeraka) bilo je jasno zašto će za mnoge Srbe zauvek ostati ozloglašena folk heroina. Drugi će stalno pokušavati da pronađu besramnu stranu te alegorije za velike dečake kojima je, svojim napuklim kafanskim glasom i ponašanjem, zacementirala snove.
Volela je opake naoružane muškarce, a njena sinemaskop udaja u krinolini Skarlet O’Hare, sa mladoženjom u vojničkoj uniformi iz Prvog svetskog rata, nagovestila je kom će žanru ubuduće pripadati njena svakodnevica.
– Čoveka svog života sam prvi put videla u Plejboju. Bila sam u Nemačkoj. Zaustvila sam se na benzinskoj pumpi da kupim novine.
Preturala sam po stranim luksuznim časopisima i ugledala Plejboj. Iako ne znam nemački, uzela sam da ga prelistam. Tako sam naletela na intervju sa Željkom Ražnatovićem. Nisam razumela o čemu je tu reč i šta piše, samo sam zurila u njegovu fotografiju jer mi se strašno dopao. Delovao je kao moćan poslovan čovek, a bilo je tu i sijaset fotografija iz neke arhive, gde je on u vojničkoj uniformi. Iako ga nisam poznavala – nisam imala pojma ni kako izgleda, samo sam čula za njega – pomislila sam: ‘To je, dakle, taj Arkan!’ Jedino o čemu sam tada razmišljala je kako je takvom čoveku biti žena.
Stajala sam s dečkom koji je primetio da sam kao hipnotisana. Rekla sam mu: „Pogledaj to fascinantno stvorenje! Kako bih volela da sam žena takvog muškarčine.“
Možda je, za nečiji ukus, bilo i previše melodramske literature s elementima istorijskog trilera.

Slavni Benetonov fotograf, Olivijero Toskani, snimio je kako leži na krevetu i grli portret ubijenog muža. Novinar njujorškog muškog magazina GQ je doživeo kao neku vrstu Eve Braun dvadeset prvog veka. Njena adresa se još zove Arkanov štab: ta nadrealna kula u Ljutice Bogdana s blindiranim prozorima, mermernim stubovima, kristalnim lusterima, američkim džipovima i bodigardovima uokviruje portret jedne opasne žene mangupskog back grounda i zastrašujuće intimne biografije.
Zidove prekrivaju ulja na platnu, portreti Željka Ražnatovića i Miloša Obilića.
U dnevnoj sobi se vrti epizoda meksičke telenovele ’Nevina’.

Kako je Vaš život postao komad s pevanjem i pucanjem?
Odrasla sam u Žitorađi, malom mestu na jugu Srbije, i nikada nisam bežala od toga. Na selu se rađaju zdravi snovi. Ima nas koji smo došli iz provincije i napravili velike karijere. Kada sam kao devojčurak došla u Beograd, bila sam prepadnuta surovim momcima s vrelog asfalta. Naročito sam se plašila dizelaša, tih namrštenih tipova s lancima.

Svetski mediji su pisali da ste najopasnija pop zvezda na svetu! Uostalom, sami ste se hvalili kako Vam je igranje pištoljem omiljeni hobi, da ste još u petnaestoj naučili da tako dobro pucate – zbog čega Vam se i Arkan zakleo na večnu vernost?!
Otac me je još kao malu naučio da baratam oružjem. Nije imao mušku decu, pa me redovno vodio i na fudbalske utakmice.
Kada smo Željko i ja prvi put otišli u streljanu, on je onako ironično rekao da mi maksimalno približe metu da ga – kao ratnog komandanta – ne obrukam. Samo sam ga prostrelila pogledom i tražila isto rastojanje od tridesetak metara – koliko je važilo i za njega. Nastavio je da me moli da se saberem i da se džabe ne blamiram, ali ostao je paf pošto sam sav svoj šaržer ispucala u centar mete. Svi su pogledali u Željka, koji je samo rekao:
– Slušaj, mala, biću ti veran do kraja života.

Zašto žene vole razbojnike?
Pre Željka uopšte nisam imala kontakt sa svetom kriminala i mangupa. Prvi za koga su govorili da je opasan momak je, ustvari, Željko. A ostale sam upoznala preko njega. Do tada sam se družila s estradom. Nisam poznavala nijednog političara osim Ivice Dačića jer je i on iz Žitorađe.

Kako kad je Vaš prvi dečko bio kasnije ubijeni kriminalac sa Zvezdare, Dejan Marjanović Šaban?
S njim me je – čim sam došla u Beograd – upoznala pevačica Mira Škorić. Bio mi je predstavljen kao vlasnik lanca butika, rekli su mi da mu je otac arhitekta i da je fin i obrazovan dečko. Pojma nisam imala da je momak s afalta. Sa njim sam se zabavljala sedamnaest dana. Kad sam saznala ko je i šta je, odmah sam ga ostavila.

Prave ljubavne jade Vam je zadao nekadašnji fudbaler Borca i kafedžija Hajrudin Haro Samardžić?
On i njegova braća su držali lanac diskoteka u inostranstvu.
Imala sam sedamnaest i po godina i baš sam se zaljubila. To je trajalo godinu i po dana.
Bili smo zajedno sve dok nam je bilo lepo i dok je imalo smisla, ali ja nisam mogla da živim u inostranstvu jer sam strašno nostalgična. A pošto nismo ni imali planove za nešto ozbiljno, rastali smo se. Svako je krenuo svojim putem i nikad se više nismo ni videli ni čuli.

Bili ste i obožavani i ozloglašeni, postali ste opšte mesto, ženski princip jedne epohe. Vašom sudbinom su se ozbiljno bavili sociolozi. Erik Gordi je u knjizi Kultura moći u Srbiji napisao kako ste nevina devojka sa sela koja je uspela u životu. Dokle ste bili nevini?
Do osamnaeste. Pripadam možda poslednjoj generaciji kojoj je devojačka nevinost bila bitna. Pošto sam vrlo mlada krenula u estradne vode, s četrnaest sam snimila prvu ploču i ušla u svet šou-biznisa, otac je išao svuda sa mnom. U manjim sredinama, iz koje i ja potičem, bilo je vrlo bitno da se zna s kim devojka izlazi – morala sam da poštujem tê principe i tradicionalne vrednosti. U Žitorađi sam završila osnovnu i srednju školu i baš sam bila skrojena po modelu prave seoske devojke.
Kad god bi me neko u Beogradu pitao da li imam dečka, odgovarala sam da nemam. A kad bi priča stigla do seksa, morala sam da priznam da sam nevina i da nikada nisam bila s muškarcem. Daj, bre, za koga se čuvaš? Nemoj da budeš seljanka, izbij iz glave te primitivne fazone – tako bi me ispljuvali.

Sa četrnaest godina ste pevali pesme koje su naglašavale seksualnost, ali ste posle tvrdili kako niste razumeli poruku?
Sestra i ja smo jako strogo vaspitavane. Kad kažem strogo, to znači patrijahalno: tačno se znalo šta je za devojke, a šta je za dečake – kao po kalupu. Dobre devojke su u devet morale da budu u krevetu.
Jao, roditelji su mi bili prestrogi, zapravo, tata ne, ali – majka! Sećam se, leto, duže traje dan i mi već šiparice, svi izlaze tek u deset uveče iako se sve završava u ponoć, a mama sestri i meni kaže: Možete da izađete u devet, i kad pomislim da ste tamo, da ste već ovde. Ako vam se ne sviđa, meni je još bolje, ostanite kod kuće.
Uvek sam bila romantična i volela duge veze. Moja prva platonska ljubav iz školskih dana trajala je pet godina. Sa svojim prvim muškarcem bila sam godinu i po.

Kako Vam je bilo s njim?
Bez veze, nisam to uradila iz potrebe, već iz čiste radoznalosti. Kada sam videla kako to izgleda, pomislila sam: Pa i nije nešto naročito.
Prvo uživanje u seksu doživela sam sa svojim mužem. S njim sam osetila sve čari i slasti seksa i postala svesna šta znači imati dobar seks koji nije ni tucanje, ni sport ni gimnastika, već vođenje ljubavi.

Najbolja fora je priča o prvom mužu Norme Džin, koji je posle, uz pivo, svima objašnjavao kako je bio oženjen Merilin Monro. Kako li se sad oseća tip koji može da kaže da je Ceci bio prvi?
Pošto nisam u kontaktu s njim, o tome i ne razmišljam. Kada završim vezu, za ceo život stavljam na nju tačku. Kao da dobijem amneziju.

Čemu dugujete etiketu fatalne žene? Takve kao što ste Vi su u srpskom narodu poznate kao milomužice u krevetu. Pričalo se da je Arkan bio toliko otkinuo za Vama da je zvao svoju tadašnju ženu i samo joj rekao: Natalija, ja bez nje više ne mogu!
Nisam prisustvovala tom razgovoru, ali mi je on sâm to kasnije ispričao. Rekao je da nije tip muškarca koji će lagati dve žene, priznao je da se zaljubio u mene i da ne može da se odrekne ni mene ni svoje dece. Tog trenutka sam trideset centimetara porasla.

Stalno ste ponavljali kako su Vam se pri prvom susretu s Arkanom odsekla kolena i oznojili dlanovi – za Vas je on bio lady killer, a za mnoge samo ubica s bejbi-fejsom na poternici Interpola?!
U septembru 1993. sam se vratila u zemlju i krenula na turneju. Praštali su hitovi kao što su Kukavica i Šta je to u tvojim venama. Bio je to moj veliki come back – posle pauze od dve godine. Bilo je pitanje hoće li me uopšte biti na estradnom nebu, no, počela sam da obaram rekorde po čitavoj zemlji. Onda je stigao i poziv menadžera Baneta Stojanovića da se – zajedno sa Džejom i Oliverom Mandićem – pojavim u Erdutu.
Tek kad smo stigli u Slavoniju, primetila sam da je to ratno potručje. Kod prvih barikada sam shvatila da idemo da pevamo za Arkanovu gardu. Setila sam se da sam ga već videla u Plejboju i bila mi je velika provokacija da ga upoznam, pogotovu što se pričalo da sam s njim već imala jedan neprijatan susret prilikom koga me je ošišao jer sam se zabavljala s muslimanom.
Da se ne lažemo, posle svega što sam do tada čula o njemu, uhvatio me je strah. Ali, pošto sam uvek volela zabranjeno voće, rešila sam da idem do kraja.
Snimila sam ga na stotinak metara. I, kako sam stajala do nekog generala, samo sam prokomentarisala: Uh, kakvo mače! Ko je ovaj tip? Bruka kako izgleda. Čovek samo što se nije šlogirao: Da li si ti normalna?! To je komandant!

Hvaleći Vaše držanje i stajling, mnogi su konstatovali da ste na sahrani delovali kao Karmela Soprano, prava kuma i gazdarica svega što je Željko ostavio?
Uopšte nisam razmišljala o tome kako ću kome izgledati, ali mi je drago ako sam delovala dostojanstveno.
Ni do čega mi nije bilo. Godinu dana nisam izlazila iz kuće. Da sam mogla, i zidove bih ofarbala u crno. Kada smo – u retkim trenucima – pričali o smrti, Željko bi mi govorio: Ako mi se nešto desi, nemoj slučajno da plačeš i zatvaraš se u sobu. Koga nema, bez njega se mora i gotovo! Kad je poginuo, nisam imala vremena ni da ga otplačem. Toliko su me bili stigli problemi, muke i svakakve pretnje. Bio je to pravi horor, iz koga sam, Bogu hvala, izašla živa i zdrava svojoj deci.

Vaš lični triler je zgodan za opisivanje – jedino ga je bilo teško preživeti.
Samo sam ja znala kako mi je i s čime sam morala i da živim i šta sve da preživljavam.
Pet dana u SUP-u, u 29. novembra, spavanje na daskama i smrzavanje na minus sedamnaest. Ali čovek uvek mora da bude čvrsto na zemlji i da se prilagođava svakoj situaciji.
Znam mnoge muškarce koji su za vreme Sablje psihički pukli. Pa, to je ispitivanje.
Imam traumu od poligrafa. Pitali su me sve i svašta za beogradske tračeve, proveravali budalaštine, čak sam od nekih inspektora doživela da me pitaju kako ja, kao Arkanova udovica, nešto ne znam.
Nekoliko puta je trebalo da me puste, ali bi iz vrha došlo drugačije naređenje.

Jeste li Vi srećna žena?
Pa, ne baš.
Ostvarena sam kao majka, rodila sam lepu i zdravu decu, a ni moja karijera nije bila trnovita. Stvarno bajka: kreneš iz sela u veliki grad i – uspeš!
Kao žena – nisam srećna.
Duh iz prošlosti je i dalje toliko jak da svakog svog udvarača ubijem u pojam.

Autor: Duška Jovanić i Branko Rosić