Šestog aprila su TV gledaoci mogli da vide stotu "Klopku". To je zavidna brojka i kad se emisije bave ležernijim temama, a kamoli politikom ili, bar, sferama koje su s njom u bliskoj vezi. Pošto smo smatrali da je ovo idealan trenutak za razgovor sa Oliverom Kovačević, autorkom i voditeljkom "Klopke", obreli smo se na "Pinku". ”Ako se tom broju doda onih sto pedeset urađenih na Politici, dolazimo do dvesto pedeset emisija istog tipa", kaže gospođica Kovačević, da bi već sledećeg trenutka dodala: "Međutim, nikada ne slavim jubileje. Oni su tako obavezujući."

U septembru 2001. godine rekla si da misliš da će "Klopka" trajati godinu i po. Taj period je upravo istekao?
Emisija je još uvek u uzlaznoj liniji. Od Nove godine, svaku "Klopku" je gledalo od milion i po do dva, pa i preko dva miliona ljudi. To nedvosmisleno govori da je publici takav sadržaj još uvek zanimljiv, a meni je to posao.

Bilo bi zanimljivo čuti u kojoj meri Željko Mitrović utiče na "Klopku"?
Ponekad se seti da me pohvali. S njim uopšte nije lako, jer sve zna o televiziji i mnogo o ljudima, pa ne možeš da ga prevariš. Uz sve to, na poslu sedi od ujutru do uveče, čak i vikendom. Uvek ima nemoguće zahteve i, što je najgore, mi to na kraju odradimo. Napravio nam je i moderan restoran da ne bismo izlazili iz zgrade i gubili vreme, a i pare ostaju u kući.

Koliko puta potencijalni gost može da te odbije, pre no što od njega "digneš ruke"?
Mada sam vrlo tolerantna, mnogo je duži spisak onih koje sam ja odbila.

Ko je na "kraćem spisku"?
Godinu i po dana nisu dolazili članovi jedne opozicione stranke, jer im je to bilo zabranjeno posle gostovanja njihovog lidera.

Pretpostavljam da se u "Klopci" ne bi pričalo o narkomaniji da nije vanrednog stanja.
Ta tema je dugo pripremana i odlagana, jer ju je neka aktuelna politička varnica iz nedelje u nedelju bacala u drugi plan. Uvek sam želela da se bavim problemima društva, ali nije bilo prilike jer je gledaocima bilo mnogo interesantnije da slušaju, recimo, svedočenje Kapetana Dragana nego priču o tome da neko ne može da se leči. Interesantno je da su istraživanja gledanosti pokazala da su emisije o SIDI, kloniranju, položaju homoseksualaca u našem društvu i narkomaniji imale izuzetno visok rejting.

Kada sam te prošli put pitala za kog tvog gosta se žene najviše raspituju, pomenula si gospodina Medojevića. Da li je, u tom pogledu, još uvek aktuelan?
Čim ga nema u "Klopci", njemu padne rejting. Sada je glavni neko ko nije bio u mojoj emisiji, ali zbog vanrednog stanja neću reći njegovo ime. Čim prođe, otkriću za koga su sve moje drugarice pitale - "A, ko je ovaj frajer?"

U novinarskim krugovima se neko vreme uveliko pričalo o strasnoj srpsko-slovenačkoj medijskoj ljubavi, odnosno, o tvojoj vezi sa uvaženim kolegom iz Slovenije. Da li je to bio trač ili istina?
Bilo je istine.

Kako je ta veza funkcionisala, s obzirom na udaljenost između Beograda i Ljubljane?
Bilo je uzbudljivo. Ja sam zavolela Sloveniju, on je upoznao Srbiju i ostao željan prizora sa sabora u Guči.

Da li ti je predlagao da počneš da radiš na njegovoj televiziji?
Objasnio mi je da kroz prozor njegove kuhinje imam divan pogled na prestonicu buduće članice Evropske unije. Malo se pokolebao kada je shvatio da moja emisija ima gledalaca koliko njegova država stanovnika.

Ne znam šta je sve uticalo na tebe, ali je činjenica da si u poslednje dve-tri godine znatno promenila odnos prema tabloidima. Kada je u "Svetu" prvi put objavljena tvoja slika u toplesu, bila si veoma ljuta, a letos - kad je "reprizirana" - uopšte se nisi potresla?
"Uvežbalo se", sestro slatka. To što me niste "uslikali" na Adi Bojani propust je vašeg fotoreportera. Čim se Robert Čoban malo opusti, po imperiji miševi kolo vode.

Pojedinim tvojim koleginicama je, posle objavljivanja slika s plaže, skočio rejting u očima muškaraca.
Čestitam.

U čemu misliš da si najseksepilnija?
U farmericama koje su preživele sve godine rata u Sarajevu, a nosio ih ne neko ko je meni jako drag. Od kada sam ih dobila na poklon, krpila sam ih sedam puta.

Zat ti ministar Rasim Ljajuć nije u emisiji poklonio nove, original "Levis" iz Novog Pazara?
Jeste, ali pošto moda ide napred, mislim da ću uskoro morati u Pazar, u goste kod ministra Ljajića.

Jesi li se šalila kad si rekla da ti je zanimljvije da pričaš o automobilima nego o garderobi?
Da li vam zvuči smešno podatak da je, prema izveštaju MENSE, najinteligentnija osoba na svetu - čiji je koeficijent preko 200 - jedna Amerikanka koja vozi kamion tzv. drumsku krstaricu.

Da li je tvoja ljubav prema automobilima usmerena na onaj koji voziš, koji priželjkuješ ili koji treba da ima tvoj potencijalni dečko?
Volim brzinu, ravan drum i muziku "do daske". Iako ne vozim BMW, njegov sam fan. Moji prijatelji, vlasnici "Vrelih guma", prepričavaju mi kako izgledaju testiranja novih modela po belom svetu. Ponekad im jako zavidim, a žao mi je i što nikad nisam bila na sajmu automobila u Ženevi.

Da li "kandidat za tvog dečka" mora da ima BMW?
Mnogo je važnije da bude dobar vozač. Po tome kako muškarac vozi kola, može se proceniti kakav je. Jednom mi se udvarao mladić koji je za volanom bio toliko plašljiv, da dva kilometra nije smeo da obiđe policijski auto. Na samom početku je "eliminisan".

Ako drugome zameraš nedostatak hrabrosti za volanom, pretpostavljam da tebi ona ne manjka.
Mada sam savestan vozač, prvu kaznu sam platila upravo zbog brze vožnje. Drugarica mi je pozajmila BMW 5M, a kojom sam brzinom vozila na putu od Subotice ka Novom Sadu ne smem da kažem. Mom drugu, koji je vozio 217 kilometara na sat, policajac koji ga je zaustavio rekao je: "Šumaheru, ti si mi najbrži u karijeri". Verovatno sam policajcu koji je mene zaustavio bila najbrža žena u karijeri.

Pre si, doduše šaleći se, rekla da tvoji prijatelji kad ti se neko dopadne šetaju tog muškarca gradom u vreme "Klopke" da ne bi video kako si "opasna".
Ništa se u Srbiji sakriti ne može, a i nemam šta da krijem. Sve je transparentno.

Sazna se čak i kad nekome ili nečemu kumuješ.
Oženila sam najboljeg prijatelja, žalosna mu majka. Kumovski posao sam tako obavila da je rekao da će me ubuduće iznajmljivati kao kumu za pet hiljada evra.

Kad sam pomenula kumstvo, mislila sam na ono neobično kad si "krstila" konobu na Skadarskom jezeru.
Imam teoriju da svi ličimo na svoja imena. Kada sam došla na Karuče, sve je izgledalo tako nestvarno: i jezero koje je uz samu obalu duboko četrdeset metara, i male kamene kuće, i čamci kao iz Živkovih filmova i, u svemu tome, bezimena konoba. Kad sam upitala zašto nema ime, gazda Draško mi je ponudio da je "krstim". Rekla sam: "Zvaće se Čudo neviđeno". Letos su mi prijatelji koji su tamo bili rekli da su ušli u konobu i, na pitanje da li je ime dobila po poznatom filmu, čuli odgovor: "Ne, već po Olji Kovačević".